Oluja na obzorju

Ta zgrada - građevina od debelih borovih i kedrovih brvana, podignuta u skladu sa sklonostima bogatih Domanaca - stenjala je i škripala od vetra. Vetar je nosio nekakav miris trulog mesa. U poslednje vreme, taj miris nije bio neuobičajen. Meso se bez upozorenja kvarilo, ponekad čak i nakon svega nekoliko minuta po klanju. Sušenje ili stavljanje mesa u salamuru nije pomagalo. To se dešavalo zbog dodira Mračnoga, koji svakog dana sve više jača. Koliko će vremena proći pre nego što postane nesavladiv, mastan i mučan kao opačina koja je nekada oblivala Saidin, mušku polovinu Jedne moći?

Prostorija u kojoj se nalazio bila je široka i dugačka, a spoljni zid beše od debelih brvana. Borove daske - koje su se i dalje blago osećale na smolu - poslužile su da se naprave drugi zidovi. Soba je bila oskudno nameštena: krzno na podu, iznad ognjišta dva stara ukrštena mača, nameštaj od drveta na kom je ponegde ostavljena kora. Čitava kuća bila je nameštena tako da se vidi da je to jedan idilični dom u šumi, daleko od gradske vreve. Naravno, nije to koliba - ta kuća je prevelika i prebogata da bi to bila. To je utočište.

„Rande?“, začu se tih glas. Nije se okrenuo, ali osetio je kako ga Min dodiruje po ruci. Trenutak kasnije, šake joj pređoše na njegov pojas i on oseti njenu glavu na svojoj ruci. Kroz vezu koju su delili osećao je njenu zabrinutost.

Čelik, pomislio je.

„Znam da ne voliš...“, poče Min.

„Granje", prekide je on, klimajući glavom kao da pokazuje nešto kroz prozor. „Vidiš li one borove odmah pored Bašerovog logora?"

„Da, Rande. Ali...“

„Njišu se u pogrešnom smeru“, reče joj Rand.

Min se pokoleba i mada to ničim nije pokazala, on kroz vezu oseti nalet njenog straha. Njihov prozor nalazio se na spratu vlastelinske kuće, i kroz taj prozor videlo se kako lepršaju barjaci podignuti iznad logora: Barjak Svetlosti i Zmajev barjak za Randa, kao i daleko manji steg, plav s tri procvetala crvena kraljevog novčića, koji je označavo prisustvo kuće Bašer. Sva tri ponosno su se vijorila... ali odmah pored njih iglice na borovima letele su u suprotnom smeru.

„Mračni se budi, Min“, kaza joj Rand. Skoro da je mogao na te vetrove gledati kao na posledicu toga što je on ta’veren, ali događaji koje on izaziva uvek su mogući. To da vetar istovremeno duva u dva smera... pa, oseća koliko je pogrešno to što se oni borovi onako njišu, bez obzira na to što mu je teško da razabere pojedinačne iglice. Od dana kada je preživeo napad u kom je izgubio ruku, vid mu nije oštar kao nekada. Kao da... kao da kroz vodu posmatra nešto izobličeno. Ali vid mu se ipak lagano popravlja.

Ta zgrada je samo još jedno u dugom nizu vlastelinskih zdanja, imanja i drugih udaljenih skrovišta koja je Rand poslednjih nekoliko nedelja koristio. Nakon neuspelog sastanka sa Semirhag, želeo je da skače s mesta na mesto, da neprestano bude u pokretu. Bilo mu je potrebno vreme da razmisli, da se presabere i - uz malo nade - vreme da zbuni neprijatelje koji ga možda traže. Imanje lorda Algarina u Tiru je razotkriveno, što je baš šteta. Bilo je lepo boraviti tamo - ali Rand je morao da bude u pokretu.

Ispod njega, Bašerovi Saldejci digli su logor na travnjaku ispred kuće, omeđenom redovima jela i borova. U poslednje vreme, deluje mu ironično da taj prostor naziva „travnjak". Čak i pre nego što je vojska tu stigla, ta ravan nije bila zelena - bila je smeđa i rošava, jer su se novi izdanci tek ponegde probili kroz zimsku travu. I ti izdanci bili su bolešljivi i žućkasti, a sada su izgaženi kopitima i čizmama.

Travnjak je bio prekriven šatorima. S Randovog vidikovca na spratu, uredni redovi malih šiljatih šatora podsećali su ga na polja na tabli za kamenove. Vojnici su primetili vetar. Neki su uprli prstima, a drugi samo pognuli glave, glačajući oklope, noseći vedra s vodom do konjskih vezova, oštreći mačeve ili glave kopalja. Bar se nije opet desilo da mrtvi hodaju. I najsrčaniji ljudi znaju da se obeshrabre kada se aveti dignu iz grobova, a Randu je potrebno da njegova vojska bude snažna.

Potrebno. Više nije reč o onome što Rand hoće ili želi. Sve što čini usredsređeno je samo na potrebu, a najviše su mu potrebni životi onih koji ga slede. Potrebni su mu vojnici, da se bore i da ginu, da pripreme svet za Poslednju bitku. Tarmon Gai’don se bliži. Potrebno mu je da svi oni budu dovoljno snažni da pobede.

Na suprotnoj strani, odmah ispod omanjeg brda gde je majur bio podignut, vijugavi potočić sekao je travnjak, a oko njega su rasli žuta trska i patuljasti hrast, na kojima još nije bilo prolećnih pupoljaka. Svakako, to jeste mali vodotok - ali svejedno je dobar izvor sveže vode za vojsku.