Oluja na obzorju

Masema. Tako se zvao. Zaslužio je mač na svoj petnaesti rođendan. Otac mu je bio tako ponosan.

Dakle, gotovo je, pomislio je. Više nije mogao da drži oči otvorene. Sklopio ih je, osećajući se kao da pada kroz beskrajni bezdan. Jesam li bio dobar, oče, ili sam omanuo?

Odgovora nije bilo. A onda se stopio s bezdanom, strmoglavo padajući u beskrajno more crnila.

1 Suze iz čelika

Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući za sobom sećanja koja prerastaju u legende. Legende blede i postaju mitovi, a i oni budu davno zaboravljeni kada ponovo naiđe Doba koje ih je izrodilo. U jednom od tih razdoblja, koje su neki zvali Treće doba - Doba koje tek treba da dođe, Doba davno prošlo - vetar se uzdigao oko alabasterskog tornja znanog kao Bela kula. Taj vetar nije bio početak, jer obrtajima Točka vremena nema ni početka ni kraja. Ali bio je to jedan početak.

Vetar se kovitlao oko veličanstvene Kule, milujući savršeno uklopljeno kamenje i zanoseći veličanstvene barjake. Ta građevina je nekako istovremeno bila skladna i moćna, što je možda poređenje prikladno za one koje je nastanjuju već preko tri hiljade godina. Malo je onih koji bi pogledali Kulu i pretpostavili da je njeno srce slomljeno i iskvareno. Nezavisno jedno od drugog.

Vetar je duvao, prolazeći kroz grad što je pre podsećao na kakvo umetničko delo nego na jednu prestonicu u kojoj se odvija svakodnevni život. Svaka zgrada bila je pravo čudo; čak su i najjednostavnije granitne dućane pažljive ogijerske ruke isklesale tako da bude divljenje prema lepoti. Ovde jedna kupola nagoveštava oblik izlazećeg sunca. Tamo vodoskok seče vazduh s vrha neke zgrade, koja podseća na dva talasa što se susreću i krše. Na jednoj kaldrmisanoj ulici, dve trospratnice stoje jedna naspram druge, obe isklesane u obličje devojaka. Te mermerne građevine - napola kipovi, napola zgrade - jedna drugoj pružaju kamene ruke, kao da se pozdravljaju, dok se kosa vijori iza njih, nepomična - ali tako tanano isklesana da se čini kao da svaka vlas ponaosob lebdi na vetru.

Ulice su same po sebi bile daleko manje veličanstvene. Oh, pažljivo su povučene, zračeči od Bele kule kao sunčevi zraci. Ali ta sunčeva svetlost pomračena je otpadom i smećem, kao i naznakama prenaseljenosti koju je opsada prouzrokovala. A možda ta prenaseljenost nije jedini razlog za neurednost. Drveni natpisi i zavese u izlozima radnji predugo nisu ni prani ni glačani. Nagomilano smeće trulilo je u uličicama gde je nabacano, privlačeći muve i pacove, ali terajući sve ostale. Opasni nitkovi lenčarili su na uličnim uglovima. Nekada se ne bi usudili da tako nešto čine, a svakako ne s takvom bahatošću.

Gde je Bela kula - gde je zakon? Mlade budale su se smejale, govoreći da je opsada kriva za sve gradske nevolje i da će se stvari srediti kada pobunjenice budu poražene. Stariji ljudi odmahivali su prosedim glavama i mrmljali kako nikada nije bilo tako loše, čak ni kada su divlji Aijeli pre nekih dvadeset godina opkolili Tar Valon.

Trgovci nisu obraćali pažnju ni na mlade ni na stare. Mučile su ih njihove muke, naročito kod Južne luke, gde se rečna trgovina skoro potpuno zaustavila. Mišićavi težaci radili su pod budnim pogledom jedne Aes Sedai, čiji je šal bio opervažen crvenim resama; služila se Jednom moći da ukloni štitove i oslabi kamen, dok su težaci lomili kamenje i odnosili ga.

Radnici su podvrnuli rukave, otkrivajući tamne kovrdže po mišićavim rukama, dok su mahali pijucima ili maljevima, udarajući po drevnom kamenju. Znoj s njih slivao se na kamen ili u vodu ispod kamena dok su kopali ka korenju lanca što je prečio ulaz u grad preko reke. Pola tog lanca sada je neuništivi kuendilar, koji neki zovu i srcokamen. Napor potreban da se lanac iščupa kako bi se omogućio ulaz u grad iznurivao ih je; lučke građevine - veličanstvene i snažne, oblikovane pomoću Moći - bile su samo vidljivije žrtve nemog rata između pobunjenih Aes Sedai i onih koje su u Kuli. Vetar je duvao kroz luku, gde su besposleni nosači stajali i gledali kako radnici lome jedan po jedan kamen, zasipajući površinu vode sivo- belom prašinom. Oni s previše pameti - ili možda premalo - šaputali su da takva znamenja mogu da znače samo jedno. Tarmon Gai’don, Poslednja bitka, mora da se brzo bliži.