Oluja na obzorju

Vetar je proleteo preko pristaništa, prelazeći preko visokih belih bedema poznatih kao Blistavi zidovi. Tu se, napokon, mogu videti čistoća i budnost - i to u pripadnicima Garde Kule, koji stoje na straži, s lukovima u rukama. Glatko izbrijani i s belim lentama na kojima se ne vide ni prljavština ni iznošenost, te lukonoše motrile su nad bedemima, opasno spremni, ravni zmijama koje se pripremaju za napad. Ti vojnici nemaju nikakve namere da dozvole da Tar Valon padne dok su oni na dužnosti. Tar Valon se odupro svakom neprijatelju. Troloci su probili zidine, ali su bili poraženi u gradu. Artur Hokving nije uspeo da zauzme Tar Valon. Čak ni u crno zabrađeni Aijeli, koji su u Aijelskom ratu opustošili krajolik, nikada nisu zauzeli grad. Mnogi to smatraju velikom pobedom. Drugi se pitaju šta bi se desilo da su Aijeli zapravo želeli da uđu u grad.

Vetar je prešao preko zapadnog kraka reke Erinin, ostavljajući za sobom ostrvo Tar Valon i prelećući most Alinder koji se s desne strane protezao kao da se ruga neprijateljima i kao da ih izaziva da ga pređu i poginu. Nakon tog mosta, vetar je zašao u Alinder, jedno od mnogih sela blizu Tar Valona. To je mesto mahom raseljeno, pošto su njegovi žitelji pobegli preko mosta, tražeći utočište u gradu. Neprijateljska vojska se pojavila iznenada, bez upozorenja, kao da ju je nanela mećava. Bilo je malo ljudi koji su se tome čudili. Tu pobunjeničku vojsku predvode Aes Sedai, a oni koji žive u senci Bele kule retko nagađaju šta sve Aes Sedai mogu a šta ne mogu da urade.

Neprijateljska vojska bila je spremna, ali kolebljiva. Brojala je preko pedeset hiljada vojnika, utaborenih u ogromnom prstenu šatora oko manjeg logora Aes Sedai. Između unutrašnjeg i spoljnog dela logora držale su se jake straže, straže čija je svrha u poslednje vreme bila da zabrane prolaz muškarcima, a naročito onima koji koriste saidin.

Čovek bi skoro mogao da pomisli kako pobunjenice nameravaju da taj tabor bude trajan. Stvari u njemu su se odvijale kao da je reč o svakodnevnom životu. Prilike u belom jurcale su na sve strane, neke u polazničkim haljinama, a mnoge samo približno tako odevene. Ako bi se neko pobliže zagledao, video bi da su mnoge daleko od devojaka. Neke su već počele da sede. Ali zvali su ih „decom“ i poslušno su prale odeću, tukle po ćilimima kako bi ih očistile od prašine i ribale šatore - sve pod budnim pogledima Aes Sedai staloženih izraza lica. A ako te Aes Sedai neuobičajeno često bacaju poglede ka klinu nalik Beloj kuli, čovek bi pogrešio ako bi pretpostavio da se osećaju nelagodno ili usplahireno. Aes Sedai vladaju sobom. Uvek. Čak i sada, kada su pretrpele neporeciv poraz: Egvena al’Ver, pobunjenička Amirlin Tron, zarobljena je i zatočena u Kuli.

Vetar je zavijorio nekoliko haljina, oborio nešto rublja s konopaca, a onda nastavio da hrli ka zapadu. Ka zapadu, pored ogromne Zmajeve planine i njenog smrknutog i zadimljenog vrhunca. Preko Crnih brda i preko zatalasane Karalainske stepe. Tu su se u senkama ispod stenja ili pored ponekog gaja planinskog crnodrveta očuvali zaklonjeni džepovi snega. Vreme je da proleće stigne, da se mladice probiju kroz zimsku uvelu travu i da se pupoljci načičkaju po tankom vrbovom granju. Ali videlo se vrlo malo i izdanaka i pupoljaka. Zemlja je i dalje snevala, kao da nešto čeka, zadržavajući dah. Neprirodna vrelina prethodne jeseni produžila se dobrano u zimu, pritiskajući zemlju sušom koja je čak i u najotpornijim biljkama spekla sav život. Kada je zima naposletku stigla, stigla je sa olujama leda i snega, nakon kojih se zadržao ubilački mraz. Sada kada se hladnoća naposletku povukla, seljaci su se zaludno nadali.

Vetar je šibao preko smeđe zimske trave i tresao i dalje gole grane. Na zapadu, dok se približavao zemlji zvanoj Arad Doman - leteći preko brda i nižih planina - nešto iznenada tresnu u njega. Nešto nevidljivo, porođeno iz one daleke tame na severu. Nešto što teče u suprotnosti sa prirodnim plimama i strujama u vazduhu. To nešto je proždrlo vetar i oduvalo ga ka jugu, preko niskih planina i smeđih padina sve do jedne vlastelinske kuće od brvana, samotne i podignute na borovinom obraslim brdima na istoku Arad Domana. Vetar je preleteo preko kuće i šatora podignutih na širokom polju ispred nje, tresući borove iglice i drmajući šatore.

Rand al’Tor, Ponovorođeni Zmaj, stajao je sa šakama prekrštenim iza leđa i gledao kroz otvoren prozor. I dalje je tako mislio o njima, o svojim „šakama", mada sada ima samo jednu. Leva ruka mu se završavala patrljkom. Prstima zdrave šake osećao je glatku kožu zaceljenu saidarom, ali osećao je kao da bi njegova druga šaka trebalo da bude tu i kao da bi trebalo da može da je dodirne.

Čelik, pomislio je. Ja sam čelik. Ovo ne može da se popravi - i stoga ću samo nastaviti dalje.