Ponovorođeni Zmaj

„Da ne spominjemo Crni ađah“, mrko dodade Ninaeva. „Ovde smo uhvatili samo Amiko i Džoiju. Jedanaest ih je pobeglo – i volela bih da znam kako – a samo Svetlost zna koliko ih još ima za koje ne znamo.“

„Da“, Elejnin glas beše jednako hladan. „Možda ne mogu da se suočim s Izgubljenima, ali nameravam da oderem Lijandrin!“

„Naravno“, smesta reče Met. „Naravno.“ Je l’ su one blesave? Hoće da jure Crni ađah i Izgubljene? „Samo sam hteo da kažem kako je najteži deo gotov. Kamen je pao pred Zmajevim narodom, Rand ima Kalandor, a Šai’tan je mrtav.“ Moiraina ga tako ošinu pogledom da je na tren pomislio kako se Kamen zatresao.

„Muči, budalo!“ –prosikta Aes Sedai. „Zar želiš da mu imenovanjem privučeš pažnju na sebe?“

„Ali on je mrtav!“ – pobuni se Met. „Rand ga je ubio. Video sam telo!“ Vala je smrdelo. Nikad ne bih pomislio da nešto može tako brzo da istruli.

„Video si telo“, reče Moiraina, iskrivivši usta. „Ljudsko telo, a ne Mračnoga, Mete.“

On pogleda Egvenu i druge dve; delovale su zbunjeno kao i on. Ruark je izgledao kao da je upravo saznao kako bitka za koju je mislio da je u njoj pobedio još nije ni vođena. „Čije je onda?“ – upita Met. „Moiraina, pamćenje mi je prošarano rupama velikim kao kuća, ali sećam se Ba’alzamona iz mojih snova. Sećam se! Vatra me spalila, mislim da ga nikad neću zaboraviti! I prepoznao sam ono što mu je ostalo od lica.“

„Prepoznao si Ba’alzamona“, reče Moiraina. „Odnosno, čoveka koji se predstavljao kao Ba’alzamon. Mračni je i dalje živ, zatočen u Sajol Gulu, a Senka i dalje pada na Šaru.“

„Svetlost nas obasjala i sklonila“, slabašno promrmlja Elejna. „Mislila sam... Mislila sam da su sada Izgubljeni naša najveća briga.“

„Jesi li sigurna, Moiraina?“ – upita Ninaeva. „Rand je bio siguran – jeste siguran – da je ubio Mračnoga. Ti izgleda hoćeš da kažeš kako Ba’alzamon uopšte nije ni bio Mračni. Ne razumem! Kako možeš biti sigurna u to? Ko je onda pa bio?“

„Sigurna sam iz najjednostavnijeg mogućeg razloga, Ninaeva. Ma koliko se brzo raspalo, ono je bilo ljudsko telo. Zar veruješ da bi Mračni za sobom ostavio telo čoveka? Čovek koga je Rand ubio bio je čovek. Možda je to bio prvi Izgubljeni koji se oslobodio, a možda nikada nije bio u potpunosti zatočen. Verovatno nikada nećemo saznati.“

„Ja... možda znam ko je to bio.“ Egvena zastade i nesigurno se namršti. „Bar mislim da imam trag. Verin mi je pokazala stranicu iz neke stare knjige gde se zajedno spominju Ba’alzamon i Išamael. Bio je to skoro Visoki govor i prilično nerazumljivo, ali sećam se nečeg u vezi s imenom skrivenim iza imena. Možda je Ba’alzamon bio Išamael.“

„Možda“, kaza Moiraina. „Možda je bio Išamael. Ali u tom slučaju, od trinaestoro najmanje devet i dalje je u životu. Lanfear i Samael i Rafhin i... Paah! Čak ni znanje da su svakako neki od tih devetoro na slobodi nije ono najvažnije.“ Spusti šaku preko crno-belog diska na stolu. „Tri pečata su slomljena. Samo četiri i dalje drže. Samo ta četiri pečata stoje između Mračnoga i sveta. A može biti da čak i sa ta četiri on nekako može dodirnuti svet. Ma kakvu bitku da smo ovde dobili – ili čarku – daleko je od poslednje.“

Met je gledao kako im lica bivaju sve odlučnija – Egvenino, Ninaevino i Elejnino; polako, nevoljno ali uporno – i odmahnu glavom. Krvave žene! Sve su spremne da nastave s ovim, da jurcaju za Crnim ađahom, pokušavaju da se bore s Izgubljenima i krvavim Mračnim. Pa, ja više neću da ih vadim iz vatre. Uopšte na to da ne pomišljaju!

Dok je pokušavao da smisli šta da kaže, jedno krilo visokih vrata širom se otvori i visoka mlada žena kraljevskog držanja uđe u sobu. Na glavi joj beše kneževska kruna sa zlatnim jastrebom u letu. Crna kosa padala joj je na mlečnobela ramena koja je haljina od najbolje crvene svile ostavila otkrivenim, zajedno sa značajnim delom, mislio je Met, divljenja dostojnih grudi. Na tren krupnim tamnim očima odmeri Ruarka, kao da joj je zanimljiv, a onda se okrete ženama za stolom, hladno i kraljevski. Na Meta uopšte nije obraćala pažnju.

„Nisam navikla da služim za raznošenje poruka“, izjavi mašući presavijenim pergamentom u jednoj krhkoj šaci.

„A ko si ti, dete?“ – upita Moiraina.

Mlada žena se još više ispravi, što je Met pre toga smatrao nemogućim. „Ja sam Berelajn, Prva od Majena.“ Nadmeno baci pergament na sto pred Moirainu i okrete se ka vratima.

„Trenutak, dete“, reče Moiraina, razmotavši pergament. „Ko ti je ovo dao? I zašto si ga donela, ako već nisi navikla da raznosiš poruke?“