Ponovorođeni Zmaj

Ba’alzamon vrisnu, oganj njegovog lica divlje se razbukta. „Budalo!“ zaurla. „Veliki gospodar Mraka ne može biti pobeđen!“

Rand izvuče sečivo Kalandora iz Ba’alzamonovog tela kada on poče da pada, a senka oko njega da nestaje.

I odjednom Rand se nađe u onom drugom Srcu Kamena, okruženom neoštećenim stubovima, punom ljudi koji su se borili i umirali, s crnim velovima i u oklopima. Moiraina je i dalje ležala u podnožju jednog velikog stuba od crvenog kamena. A pred Randovim nogama ležalo je telo s nagorelom rupom u grudima. Možda je nekada bio zgodan sredovečan čovek, samo što je umesto očnih duplji i usta imao jame iz kojih se dizao gust crni dim.

Uspelo mi je, pomisli. Ubio sam Ba’alzamona, ubio Šai’tana! Dobio sam Poslednju bitku! Svetlosti, ja JESAM Ponovorođeni Zmaj! Slomitelj naroda, Slomitelj sveta. Ne! Ja ću OKONČATI slamanje, okončati ubijanje! NATERAĆU sve to da se okonča!

Diže Kalandor visoko iznad glave. Srebrna munja sunu iz sečiva i liznu ogromnu kupolu nad njim. „Dosta!“ – viknu. Borba stade; ljudi ga u čudu pogledaše, preko crnih velova, ispod okruglih kalpaka. „Ja sam Rand al’Tor!“ – viknu tako da mu se glas pronese odajom. „Ja sam Ponovorođeni Zmaj!“ Kalandor mu blesnu u rukama.

Jedan po jedan, ljudi s velovima i s kalpacima padoše na kolena pred njim, i povikaše: „Zmaj je Ponovo rođen! Zmaj je Ponovo rođen!“

56 Zmajev narod

U čitavom Tiru ljudi su se budili u zoru, i pričali o snovima, snovima u kojima se Zmaj u Srcu Kamena borio s Ba’alzamonom, a kada podigoše pogled ka velikoj tvrdinji, ugledaše kako se s najviših visina vijori barjak. Preko belog polja teklo je nešto kao velika zmija skerletnih i zlatnih krljušti, ali sa zlatnom lavljom grivom i četiri noge sa po pet zlatnih kandži. Ljudi su zapanjeni i prestravljeni izašli iz Kamena i tiho pričali o onome što se te noći odigralo, a svet je zakrčio ulice, i ljudi i žene plakali su uzvikujući da su Proročanstva ispunjena.

„Zmaj!“ – vikali su. „Al’Tor! Zmaj! Al’Tor!“

Zagledavši se kroz prorez za strele visoko na Kamenu, Met odmahnu glavom dok je slušao povike koji su se u talasima čuli iz grada. Pa, možda i jeste. I dalje mu je bilo teško da poveruje kako je Rand zaista tu.

Svi u Kamenu izgleda da su bili saglasni s ljudima dole. Ako nisu, onda su ćutali. Od sinoć je samo jednom video Randa, kako s Kalandorom u ruci ide niz jedan hodnik okružen s dvanaest u crno zabrađenih Aijela i gomilom Tairenaca za njim – grupom Branitelja Kamena i većinom preživelih Visokih lordova. Izgleda da su Visoki lordovi mislili kako će biti potrebni Randu da mu pomognu u vladavini svetom; ali Aijeli su oštrim pogledima, a i kopljima spremnim za slučaj potrebe, sve držali na odstojanju. Oni su svakako verovali da je Rand Zmaj, mada su ga zvali Onaj Koji Dolazi Sa Zorom. Bilo ih je skoro dve stotine u Kamenu. Trećina ih je pala u borbi, ali pobili su ili zarobili desetostruko više Branitelja.

Kad se okrenuo od proreza, pogled mu pade na Ruarka. Na jednom kraju prostorije bio je visoki stalak, izrezbareni i uglačani uspravni točkovi od nekog bledog drveta s tamnim prugama i police između njih, nameštene da stoje ravno dok se točkovi okreću. Na svakoj polici bila je po jedna velika knjiga, optočena zlatom, korica pokrivenih dragim kamenjem. Aijel je otvorio jednu i čitao. Met je mislio da su to neki eseji. Ko bi pomislio da će Aijel čitati knjige? Ko bi pomislio da krvavi Aijeli uopšte znaju da čitaju?

Ruark ga pogleda hladnim i bezizražajnim plavim očima. Met žurno skrete pogled da Aijel ne bi video o čemu razmišlja. Hvala Svetlosti, bar nije zabrađen! Oganj me spalio, ona Avijenda mi skoro otkide glavu kada sam je pitao ume li da pleše bez koplja. Bain i Cijad pričinjavale su mu drugačije nevolje. Svakako da su bile lepe i vrlo prijateljski raspoložene, ali nije mogao da ih razdvoji. Muškim Aijelima njegovi pokušaji da priča s jednom od njih nasamo bili su smešni, a i njima dvema. Žene su čudne, ali naspram aijelskih sve druge su sušti razum!

Kitnjasto izrezbaren veliki sto na sredini odaje, pozlaćenih ivica i debelih nogara, bio je namenjen okupljanjima Visokih lordova. Moiraina je sedela u jednoj od stolica nalik na prestole, s tirskim polumesecom izrezbarenim na naslonu, pa pozlaćenim i ukrašenim karnelijanom i bisernom školjkom. Egvena, Ninaeva i Elejna sedele su blizu nje.

„I dalje ne mogu da poverujem da je Perin u Tiru“, govorila je Ninaeva. „Jesi li sigurna da je dobro?“

Met odmahnu glavom. I očekivao bi da je Perin sinoć bio u Kamenu; kovač je oduvek imao više hrabrosti nego pameti.

„Bio je dobro kada sam ga ostavila.“ Moirainin glas beše spokojan. „Ne znam da li je i dalje tako. Njegov... saputnik je u priličnoj opasnosti, pa se možda i on u to upustio.“