Ponovorođeni Zmaj

Visoki luk koji je vodio iz Srca pao je u času u kom stiže do njega. Čitav zid je padao u oblacima stenja i prašine, kao da hoće da ga zatrpa, ali on baci Moć o njega, i sve se pretvori u prašinu koja je lebdela u vazduhu. Potrča dalje. Nije bio siguran šta je uradio, niti kako, ali nije imao vremena da o tome razmišlja. Jurio je za odjekom Ba’alzamonovih koraka niz hodnike Kamena.

Kao grom iz vedra neba pojaviše se Mirdraali i Troloci, na stotine ogromnih zverskih prilika i bezokih lica iskrivljenih od besa i želje da ubiju. Hodnik i ispred i iza njega potpuno su zakrčili srpoliki mačevi i sečiva od smrtonosnog crnog čelika, koji su tražili njegovu krv. Ne znajući kako, pretvori ih u paru koja se razdvoji pred njim i nestade. Vazduh oko njega odjednom se pretvori u gar koji mu zapuši nozdrve i zaustavi dah, ali on ga ponovo preobrati u svež vazduh, hladnu izmaglicu. Pod nogama mu se pod pretvori u oganj i vatra suknu sa zidova i tavanice, gnevni plamen što je tapiserije i tepihe, stolove i kovčege sagarao u pepeo, a ukrase i svetiljke pred sobom pretapao u usijane zlatne gromuljice. On ugasi vatre, i očvrsnu ih u crveni sloj preko kamena.

Kamenje oko njega skoro se pretvori u maglu; i sam Kamen postade bledunjav. Stvarnost zadrhta; osećao je kako se para, osećao je kako se i on sam para. Neko ga je gurao odatle, u neko drugo mesto gde ništa ne postoji. Kalandor blesnu kao sunce. Mislio je da će se istopiti. Mislio je da će se i sam istopiti od navale Jedne moći kroz sebe, navale koju je nekako usmerio da zapečati rupu što se oko njega stvorila, da zadrži sebe u postojanju. Zidovi Kamena ponovo očvrsnuše.

Nije mogao ni da zamisli šta je to uradio. Jedna moć besnela je u njemu toliko da se skoro izgubio, da skoro nije znao ko je, da je njegova ličnost skoro prestala da postoji. Dragocena ravnoteža skoro ga je napustila. Bio je na ivici beskrajnog pada, na ivici da ga uništi Moć koja je kroz njega kuljala u mač. Samo je u plesu duž oštrice brijača bila nesigurna bezbednost. Kalandor mu je sijao u ruci kao da drži sunce. Negde duboko u njemu, treperava kao sveća u oluji, bila je sigurnost da s Kalandorom u ruci može sve. Sve.

Jurio je beskrajnim hodnicima plešući po oštrici brijača, tražeći onog što bi da ga ubije, onog koga sam mora ubiti. Ovaj put ne sme biti drugog završetka. Ovaj put jedan od njih mora umreti. Bilo je jasno da je i Ba’alzamon toga svestan. Stalno je bežao, stalno se držao van vidika, tako da se Rand oslanjao samo na zvuke trčanja. Ali čak i u bekstvu polazilo mu je za rukom da ovaj Kamen Tira koji nije bio Kamen Tira okrene protiv Randa, a Rand je uzvraćao udarac oslanjajući se na nagon, pretpostavke i sreću. Borio se i jurio niz tu oštricu noža u savršenoj ravnoteži s Moći, alatkom i oružjem koje će ga potpuno proždrati ako se spotakne.

Hodnike u potpunosti ispuni voda, gusta i crna kao sa dna mora, zagrcnuvši ga. Ponovo je, ne znajući kako, pretvori u vazduh, pa nastavi. Vazduh ga odjednom sa svih strana pritisnu kao planina. U trenu pre no što beše smrvljen odabra plime iz poplave Moći koja je divljala kroz njega – nije znao ni kako, ni koje, ni zašto; bilo je prebrzo za razmišljanje – i pritisak nestade. Pojuri za Ba’alzamonom, a vazduh se odjednom pretvori u čvrstu stenu, rastopljen kamen, a onda u potpuno ništavilo koje mu ispuni pluća. Tle pod nogama vuklo ga je kao da mu je svaka funta tela hiljadu puta otežala, a onda sva težina nestade, tako da se on prevrnu u vazduhu. Nevidljive čeljusti pokušaše da mu otrgnu um iz tela, da mu iščupaju dušu. On prođe kroz sve zamke i nastavi; šta god da je Ba’alzamon izopačio da ga uništi, on je bez razmišljanja ispravljao. Nekako nejasno bio je svestan da samo vraća sve u prirodnu ravnotežu, nagoni u red svojim plesom niz nemoguće tanku crtu koja je razdvajala postojanje i ništavilo, ali svest o tome bila je veoma udaljena. Sav je bio usredsređen na poteru, lov i smrt kojom se lov mora okončati.

A onda se ponovo našao u Srcu Kamena, hodajući kroz krezubi procep koji je nekada bio zid. Neki stubovi visili su s tavanice poput slomljenih zuba. Ba’alzamon ustuknu od njega, dok su mu oči gorele, a senke ga milovale. Crne linije, nalik na čelične žice, kao da su vodile od Ba’alzamona u tamu oko njega, i gubile se u nezamislivim daljinama i visinama u tom crnilu.

„Neću da budem osujećen!“ – viknu Ba’alzamon. Usta mu behu buktinja, a krik je ječao među stubovima. „Ja ne mogu biti pobeđen! Pomozi mi!“ Nešto od tame koja ga je skrivala zaplovi mu u šake i pretvori se u loptu tako crnu da je počela da upija čak i svetlost Kalandora. Plamen u njegovim očima pobednički se razbukta.

„Ti si uništen!“ – viknu Rand. Kalandor mu sevnu u rukama. Njegovo svetio razbi tamu i pokida čeličnocrne linije oko Ba’alzamona. I Ba’alzamona prožeše grčevi. Kao da ga je bilo dvojica, činilo se da se istovremeno smanjuje i raste. „Raščinjen si!“ Rand zari sjajno sečivo Ba’alzamonu u grudi.