Ponovorođeni Zmaj

„Njegov saputnik?“ – oštro upita Egvena. „Šta... Ko je Perinov saputnik?“

„Kakva opasnost?“ – zatraži da čuje Ninaeva.

„To se vas ne tiče“, spokojno odvrati Aes Sedai. „Uskoro ću poći da se postaram za nju. Odložila sam to da bih vam pokazala ovo što sam pronašla među ter’angrealima i ostalim stvarima od Moći koje su Visoki lordovi sakupili tokom godina.“ Izvadi nešto iz torbice i spusti pred sebe na sto. Bio je to disk veličine muške šake, naizgled načinjen od dve spojene suze, jedne crne kao katran, a druge bele kao sneg.

Met se seti da je već viđao takve. Drevne kao što je taj, samo slomljene, a ovaj je bio ceo. Tri ih je video; ne na jednom mestu, ali svi su bili rasparčani. Ipak, to je nemoguće; setio se da su načinjeni od kuendilara, nesalomljivi, čak i Jednom moći.

„Jedan od sedam pečata koje su Lijus Terin Rodoubica i Stotinu sadrugova stavili na zatvor Mračnoga kada su ga ponovo zapečatili“, reče Elejna, klimnuvši kao da se i sama priseća.

„Tačnije“, reče joj Moiraina, „tačka usredsređenja za jedan od tih pečata. Ali, u suštini si u pravu. Tokom Slamanja sveta odneti su na različite strane i skriveni sigurnosti radi; od Troločkih ratova uistinu su izgubljeni.“ Frknu. „Počinjem da zvučim kao Verin.“

Egvena odmahnu glavom. „Pretpostavljam da je trebalo očekivati da to vidim ovde. Rand se već dvaput suočio s Ba’alzamonom i oba puta je bar jedan pečat bio prisutan.“

„A ovaj put ceo“, reče Ninaeva. „Pečat prvi put nije slomljen. Kao da je to sada važno.“

„Misliš da nije?“ Moirainin glas beše opasno tih, i ostale žene se namrštiše na nju.

Met prevrnu očima. Sve sami nebitni razgovori. Nije mu se baš dopadalo da stoji ni dvadeset stopa od tog diska, sada kada je saznao šta je, ma koliko kuendilar bio skupocen, ali... „Izvinite?“

Sve četiri se okrenuše da ga ošinu pogledom, kao da prekida nešto bitno. Nek sam spaljen! Izbaviš ih iz zatvora, šest puta im spaseš živote pre no što je svanulo kad se sve sabere, a one se mršte gore nego krvava Aes Sedai! Pa, ni onda mi nisu zahvalile, zar ne? Čovek bi pomislio da sam i tada gurao nos gde ne treba, a ne da sam ih branio od krvavih braniteljskih mačeva. Naglas blago reče: „Nemate ništa protiv da nešto pitam, zar ne? Pričale ste o tim svojim Aes Sedai... uh... poslovima, ali niko mi ništa nije rekao.“

„Mete...“ – upozori ga Ninaeva, trznuvši pletenicu, ali Moiraina tek nešto malo nestrpljivo reče: „Šta želiš da znaš?“

„Želim da znam kako je sve ovo moguće.“ Nameravao je da govori tiho, ali glas mu se nekako sam od sebe povisi. „Kamen Tira je pao! Proročanstva kažu da se to neće dogoditi dok Zmajev narod ne dođe. Znači li to da smo mi krvavi Zmajev narod? Ti, ja, Lan i nekoliko stotina krvavih Aijela?“ U toku noći naleteo je na Zaštitnika; nije se moglo reći ko je smrtonosniji – Lan ili Aijeli. Kada se Ruark ispravi da ga pogleda, na brzinu dodade: „Uh, izvini, Ruarče. Omaklo mi se.“

„Možda“, lagano odgovori Moiraina. „Ja sam došla da sprečim Be’lala da ubije Randa. Nisam očekivala da će Kamen Tira pasti. Možda i jesmo. Proročanstva bivaju ispunjena kako je suđeno, a ne kako mi mislimo da treba.“

Be’lal. Met zadrhta. Sinoć je čuo to ime, a ni danju mu se nije dopalo ništa više. Da je znao kako je jedan od Izgubljenih na slobodi, i to u Kamenu – nikad mu se ne bi ni približio. Hitro je pogledao u Egvenu, Ninaevu i Elejnu. Pa, bar bih ušao kao krvavi miš, a ne mlatio ljude oko sebe! Sandar je u praskozorje odjurio iz Kamena; da ispriča Majci Gveni šta je bilo, tvrdio je, ali Met beše siguran da je samo želeo da umakne pogledima njih tri, koje kao da još nisu odlučile šta će s njim.

Ruark pročisti grlo. „Kada čovek želi da postane poglavar klana, mora poći u Ruidean, u zemljama Džen Aijela, klana koji nije.“ Polako je govorio i često se mrštio zagledan u tepih s crvenim resama ispod svojih mekih čizama, kao čovek koji pokušava da objasni nešto što ne želi. „Žene koje žele da postanu Mudre takođe idu na to putovanje, ali svoje oznake, ako uopšte bivaju označene, čuvaju kao tajnu. Muškarci koji su izabrani u Ruideanu, oni koji prežive, vrate se označeni po levoj ruci. Ovako.“

Zagrnuo je rukav kaputa i košulje i otkrio levu podlakticu, mnogo bleđu od ruku i lica. Usečena u kožu kao da je deo nje, dvaput obmotana oko ruke, bila je ista ona zlatna i skerletna prilika koja se iznad Kamena vijorila na barjaku.

Aijel uzdahnu i spusti rukav. „To se ime spominje samo među poglavarima klanova i Mudrima. Mi smo...“ Ponovo pročisti grlo. Nije mogao da izgovori.

„Aijeli su Zmajev narod“, tiho reče Moiraina. Met nije pamtio da je ikad bila tako blizu da ispolji iznenađenje. „To nisam znala.“

„Onda je zaista sve gotovo“, reče Met, „baš kao što Proročanstva kažu. Svi možemo svojim putem. Više nema briga.“ Više nisam potreban Amirlin da dunem u onaj krvavi Rog!

„Kako to možeš da kažeš?“ – oštro upita Egvena. „Zar ne znaš da su Izgubljeni na slobodi?“