Ponovorođeni Zmaj

Perin se zapita da li će je ikada zaista osloboditi. Već duže vreme od nje nije bilo ni traga. Hodnici Kamena bili su potpuno pusti. Svetiljke su gorele, tapiserije i oružje visili po zidovima, ali ništa se nije micalo, sem njega i Skakača. Samo što mislim da je ono Rand. Samo je krajičkom oka ugledao nekog čoveka kako trči kao da nekoga juri. Ne može biti on. Ne može biti, ali mislim da jeste.

Skakač iznenada ubrza korak, pošavši ka još jednim visokim vratima, ovaj put okovanim u bronzu. Perin pokuša da uskladi korak s njim, spotače se i pade na kolena. Da se nije dočekao na ispruženu ruku, pao bi na lice. Preplavi ga slabost, kao da su mu se mišići pretvorili u vodu. Čak i pošto je taj osećaj prestao, bio je malo slabiji no inače. Morao je da se potrudi da bi ustao. Skakač se okrete i pogleda ga.

Suviše si snažno ovde, Mladi Biče. Telo slabi. Nije ti dovoljno stalo da bi ga zadržao. Uskoro će i telo i san zajedno umreti.

„Pronađi je“, reče Perin. „To je sve što tražim. Pronađi Failu.“

Žute oči susretoše žute oči. Vuk se okrete i priđe vratima. Ovuda, Mladi Biče.

Perin priđe vratima i gurnu. Nisu se ni makla. Kao da se uopšte nisu mogla otvoriti. Nije bilo brave, niti zvekira. Metal je bio izrezbaren sićušnim šarama, tako majušnim da ih skoro nije video. Sokoli. Na hiljade sićušnih sokolova.

Mora biti tu. Mislim da neću još dugo izdržati. Gromoglasno viknu i čekićem udari bronzu. Vrata zazvoniše kao ogromni gong. Ponovo udari, i zvonjava posta još dublja. Nakon trećeg udarca bronzana vrata se smrskaše kao staklo.

Unutra, stotinu koraka od razvaljenih vrata, jedan soko okovima vezan za stalak bio je okružen svetlošću. Ostatak ogromne odaje bio je u mraku. Čulo se tiho šuškanje, kao lepet stotina krila.

Čim je koraknuo u sobu, iz tmine izlete soko, zagrebavši mu u prolazu lice kandžama. On rukom zakloni oči – kandže mu se zariše u podlakticu – i zatetura se prema stalku. Ponovo i ponovo ptice su ga napadale, sokoli ga parali kandžama, ali on se teturao dalje dok mu je krv tekla niz ramena i ruke, a jedna ruka mu je štitila oči uprte ka sokolu na stalku. Izgubio je čekić; nije znao gde, ali ako se vrati da ga potraži, znao je da će poginuti pre no što ga nađe.

Kada stiže do stalka, okrutne kandže baciše ga na kolena. Ispod ruke pogleda ka sokolici na stalku, a ona mu uzvrati pogled tamnim očima. Lanac na njenoj nozi bio je prikačen za stalak sićušnim katancem u obliku ježa. Zgrabi ga obema rukama ne mareći za ostale sokolove, koji su se sada pretvorili u vihor kandži oko njega, i poslednjim ostacima snage pokida ga nadvoje. Bol i sokolovi donese mu tamu.

Otvori oči i oseti užasan bol, kao da mu je hiljadu noževa zaseklo lice, ramena i ruke. Nije bilo bitno. Faila je klečala nad njim, a te tamne kose oči brižno su ga gledale. Brisala mu je lice nekom tkaninom već natopljenom krvlju.

„Jadni moj Perine“, tiho mu reče. „Jadni moj kovaču. Mnogo si povređen.“

Po cenu još jačeg bola, on okrete glavu. Bio je u sobi za ručavanje u Zvezdi, a blizu stola ležala je prepolovljena drvena figurica ježa. „Faila“, prošapta joj. „Sokolice moja.“

Rand je i dalje bio u Srcu Kamena, samo što je bilo drugačije. Ovde nije bilo sukobljenih ljudi, nije bilo leševa. Nikog osim njega. Odjednom Kamenom prolete zvuk nekog velikog gonga, pa ponovo. I samo kamenje pod njegovim nogama stade da odzvanja. Po treći put začu se zvonjava, ali naglo umuče, kao da se gong skrhao. Sve se umiri.

Gde je ovo?, zapita se. A što je još hitnije, gde je Ba’alzamon?

Kao u odgovor, iz senki među stubovima bleštavo koplje poput onog što ga je Moiraina stvorila sevnu mu ka grudima. Nagonski izvi mač; nagon ga takođe natera da u Kalandor saspe tokove saidina, poplavu Moći od koje mač zasja snažnije čak i od blistave munje koja je jurila ka njemu. Nije bio siguran da će preživeti. Ta struja će ga sigurno proždrati.

Svetlosno koplje zari se u sečivo Kalandora, i rascepi nadvoje. Osetio je kako mu kaput gori od blizine tog kobnog sjaja, kako se vuna pali. Iza njega dva kraka zaleđene vatre, tečnog svetla, zariše se u ogromne stubove od crvenog kamena; kamen presta da postoji, a svetlosna koplja nastaviše kroz druge stubove, kidajući i njih kao niti. Srce Kamena zatutnja kada stubovi popadaše i razmrskaše se, podigavši oblake prašine i krhotina. Ali ono što je ta svetlost dotakla jednostavno više nije postojalo.

Iz senki se začu urlik besa, i sjajno koplje čiste vreline nestade.

Rand zamahnu Kalandorom kao da nečemu pred sobom zadaje udarac. Bela svetlost što je zračila iz sečiva suknu napred i raseče stubove iza kojih se čuo urlik. Kamen se razdvoji kao svila. Presečeni stub zadrhta, deo se otkači i pade s tavanice, razbivši se u ogromno komade kad je tresnuo o pod. Pošto tutnjava minu, Rand začu zvuk čizama na kamenu. Kako beže.

Pojurio je za Ba’alzamonom, s Kalandorom spremnim u rukama.