Ponovorođeni Zmaj

Brzim korakom prešla je preko odaje iza rešetke, pokušavajući da ne gleda predmete što su visili na zidovima. Bičevi i gvozdena klešta bili su najmanje grozni. Zadrhtavši, širom otvori manju gvozdenu kapiju i uđe u hodnik pun grubih drvenih vrata, osvetljen bakljama od rogoza u gvozdenim držačima. Osećala je veliko olakšanje – koliko zbog toga što je našla ono što je tražila, toliko i jer je za sobom ostavila one stvari. Ali koja ćelija?

Drvena vrata lako su se otvarala. Neka nisu ni bila zaključana, a brave na drugima ne bi izdržale ništa duže od one velike ranije. Ali sve su ćelije bile prazne. Naravno. Niko ne bi sanjao da je ovde. Svaki zatvorenik kome bi pošlo za rukom da dospe u Tel’aran’riod sanjao bi neko lepše mesto.

Na tren je gotovo preplavi očajanje. Želela je da veruje da će nešto postići ako pronađe pravu ćeliju. Ali moglo bi se ispostaviti da je čak i to nemoguće. Prvi hodnik prostirao se u nedogled, i sekao s drugima.

Odjednom vide kako nešto trepnu baš ispred nje. Neka prilika još prozirnija no što je Džoija Bajir bila, ali bila je sigurna da to beše neka žena.

I zaista, žena je sedela na klupi pored vrata jedne ćelije. Ta prilika ponovo zatreperi, i nestade. Nije bilo moguće ne prepoznati taj labuđi vrat i bledo, nevino lice s trepavicama koje su treperile na ivici sna. Amiko Nagojin je tonula u san, snevajući da stražari. I očigledno se pospano igrala jednim od ukradenih ter’angreala. Egvena je to mogla da razume. I ona je s velikim trudom prestala da koristi onaj što je dobila od Verin, makar i na nekoliko dana.

Znala je da je moguće odseći ženu od Istinskog izvora čak i ako je već prigrlila saidar, ali prekinuti već uspostavljeno tkanje mora da je mnogo teže no pregraditi tok pre no što počne. Namestila je šare tkanja, pripremila ih, i ovog puta nit Duha učinila snažnijom, debljom i težom. Bilo je to gušće tkanje oštrine brijača.

Treperava Prijateljica Mraka ponovo se pojavi i Egvena napade tokovima Vazduha i Duha. Nešto kao da se na tren opiralo tkanju Duha, pa ga ona pritisnu svom snagom i ono kliznu u mesto.

Amiko Nagojin zavrišta – jedva čujan zvuk, bled kao i njen lik, a ona skoro da je ličila na senku čak i naspram Džoije Bajir. Ljupko lice Prijateljice Mraka beše iskrivljeno od straha; izgleda da je nešto blebetala, ali njena vika bila je samo šapat koji Egvena nije mogla da razazna.

Zavezavši i namestivši tkanja oko Crne sestre, Egvena posveti pažnju vratima ćelije. Nestrpljivo, pusti Zemlju da nagrne u gvozdenu bravu. Ona se pretvori u crnu prašinu, u maglu koja se izgubi pre no što pade do poda. Sirom je otvorila vrata, ali nije je iznenadilo što je ćelija prazna, izuzev jedne baklje od rogoza.

Ali Amiko je vezana, a vrata su otvorena.

Na tren razmisli šta će dalje. A onda iskorači iz sna...

...i probudi se, s modricama, bolovima i žeđi, oslonjena na zid ćelije, zagledana u čvrsto zamandaljena vrata. Naravno. Ono što se živim stvorenjima tamo dogodi postane stvarnost kada se probude. Ono što sam tamo učinila kamenu, gvožđu ili drvetu nikakvog uticaja nema na stvarni svet.

Ninaeva i Elejna i dalje su klečale kraj nje.

„Ko god da je tamo“, reče Ninaeva, „zavrištao je pre nekoliko trenutaka, ali ništa se drugo nije desilo. Jesi li pronašla neki izlaz?“

„Trebalo bi da sad možemo da izađemo“, kaza Egvena. „Pomozite mi da ustanem, i otarasiću se brave. Amiko nam neće smetati. To je ona vrištala.“

Elejna odmahnu glavom. „Pokušavam da prigrlim saidar još otkad si otišla. Sada je malo drugačije, ali i dalje sam odsečena.“

Egvena u sebi obrazova prazninu, postade ružin pupoljak i otvori se saidaru. Nevidljivi zid još je bio tu. Samo što je sada podrhtavao. U jednom trenutku skoro oseti da je Istinski izvor ispunjava Jednom moći. Skoro. Štit se gubio i nestajao prebrzo da bi išta učinila. Kao da je i dalje bio potpuno čvrst.

Ona pogleda druge dve. „Vezala sam je. Odsekla je. Ona je živo biće, a ne beživotno gvožđe. Mora da je i dalje odsečena.„Nešto se desilo štitu koji je postavljen oko nas“, reče Elejna, „ali Amiko i dalje uspeva da ga drži.“

Egvena klonu uza zid. „Moraću ponovo da pokušam.“

„Imaš li snage?“ – namršti se Elejna. „Da budem otvorena, zvučiš mi još slabije no pre. Ovo te je iscedilo, Egvena.“

„Tamo sam dovoljno jaka.“ Zaista se osećala umornije i slabije, ali to im je bila jedina prilika, koliko je mogla da vidi. To im je i rekla, a po njihovim licima vide da se slažu s njom, ma koliko nevoljno.

„Možeš li tako brzo ponovo da zaspiš?“ – naposletku upita Ninaeva.

„Pevaj mi.“ Egveni pođe za rukom da se nasmeši. „Kao kad sam bila mala. Molim te?“ Uhvativši Ninaevu za ruku, drugom čvrsto steže kameni prsten i sklopi oči pokušavajući da zaspi uz tihu pesmu bez reči.