Ponovorođeni Zmaj

Čovek u kaputu sa zlatnim prugama na kaputu stade da se ruga. „Imaćeš tu čast da pogineš od sečiva Visokog lorda Darlina, seljačino, ako to dozvolim.“ To je bio prvi put da ga je udostojio neke reči. „Ali mislim da ću radije narediti da vas dvojicu obese za noge i gledati dok vam deru kožu s leđa...“

„Mislim da mi se to ne bi baš svidelo“, odvrati Met.

Visoki lord pocrvene od besa jer je prekinut, ali Met mu nije dao vremena za srdit prigovor. Zavitlavši štapom tako brzo da se nije ni video, on skoči napred. Darlinu je jedva polazilo za rukom da izbegne udarce. Za sada. Met je znao da ovako neće moći dugo da izdrži, i da će imati sreće ako se sve vrati na udarac i protivudarac. Ako bude imao sreće. Ali ovaj put nije imao namere da računa na sreću. Čim je Visoki lord našao vremena da se postavi u odbrambeni položaj, Met munjevito promeni smer napada. Kraj štapa koji je Darlin očekivao da mu poleti ka glavi munjevito izbi noge pod njim. A onda mu drugi kraj polete ka glavi dok je padao. Od snažnog udarca samo prevrnu očima.

Met se zadihano nasloni o štap iznad onesvešćenog Visokog lorda. Vatra me spalila, ako budem imao još neki ovakav susret, samo ću da se preturim od krvave iscrpljenosti! Priče nikad nisu govorile da je ovako naporno biti junak! Ninaevi je uvek polazilo za rukom da me natera na neki posao.

Sandar stade pored njega, namršteno zureći u oborenog Visokog lorda. „Sada mi ne deluje tako moćno“, zamišljeno reče. „Ne izgleda toliko veći od mene.“

Met se trže i zagleda niz hodnik, gde neki čovek upravo protrča kroz poprečni prolaz. Oganj me sagoreo, da ne znam kako je to ludost, zakleo bih se da je ono Rand! „Sandare, da si pronašao...“ – zausti zabacivši štap na rame, i zaćuta kada udari nešto.

Munjevito se okrenuvši nađe se pred još jednim napola odevenim Visokim lordom, samo što je ovome mač bio na podu, kolena su mu se tresla, a obema rukama se držao za glavu tamo gde ga je Metov štap zveknuo. Met mu žurno zari kraj štapa u trbuh da bi ga naterao da spusti ruke, a onda ga ponovo tresnu u glavu. Visoki lord se sruči povrh svog mača.

„Sreća, Sandare“, promrmlja. „Ne možeš protiv krvave sreće. Sad, što ne bi pronašao taj krvavi tajni prolaz Visokih lordova koji vodi u ćelije?“

Sandar je uporno tvrdio da to stepenište postoji, i da će tako izbeći jurnjavu kroz čitav Kamen. Met je mislio da ljudima nije baš toliko stalo da gledaju mučenje da bi želeli brz put od svojih odaja do zatvorenika.

„Budi zadovoljan što jesi toliko srećan“, drhtavim glasom kaza Sandar, „ili bi nas ovaj obojicu ubio pre no što bismo ga primetili. Znam da su vrata ovde negde. Dolaziš li? Ili hoćeš da sačekaš još nekog Visokog lorda?“

„Samo ti vodi.“ Met prekorači onesvešćenog plemića. „Nisam ti ja neki krvavi junak.“

Brzim korakom pođe za hvatačem lopova, koji je zagledao visoka vrata kraj kojih su prolazili, mrmljajući kako zna da su tu negde.

55 Šta je rečeno u Proročanstvu

Rand polako uđe u odaju, koračajući između golemih sjajnih stubova od crvenog kamena koje je pamtio iz snova. Tišina je ispunjavala senke, ali nešto ga je dozivalo. Nešto je sijalo pred njim kao svetionik, neko svetio od koga su senke poigravale. Zakorači pod veliku kupolu i ugleda ono za čim je tragao. Kalandor je balčakom nadole visio u vazduhu i čekao ruku Ponovorođenog Zmaja. Dok se okretao, prelamao je ono malo svetlosti što je dopiralo, a povremeno bi blesnuo svojim ognjem. Dozivao ga. Čekao ga.

Ako sam ja zaista Ponovorođeni Zmaj. Ako nisam samo luđak, proklet sposobnošću da usmeravam, lutka koja igra kako Moiraina i Bela kula sviraju. „Uzmi ga, Lijuse Terine. Uzmi ga, Rodoubico.“

Munjevito se okrete da se suoči s tim glasom. Bio mu je poznat taj visoki čovek kratke snežnobele kose koji je iskoračio iz senki među stubovima. Rand pojma nije imao ko je taj čovek u kaputu od crvene svile s crnim prugama duž naduvanih rukava i crnim pantalonama s nogavicama u visokim, srebrom ukrašenim čizmama. Nije ga poznavao, ali ga je viđao u snovima. „Stavio si ih u kavez“, reče. „Egvenu, Ninaevu i Elejnu. U mojim snovima. Stalno si ih stavljao u kavez, i nanosio im bol.“ Čovek prezrivo odmahnu rukom. „One nisu ništa. Možda jednog dana, kada budu obučene, ali ne sada. Priznajem da sam iznenađen što ti je dovoljno stalo do njih da bi mi bile korisne. Ali uvek si bio budala, uvek spreman da radije slušaš srce no silu. Prebrzo si došao, Lijuse Terine. Sada moraš učiniti ono za šta još nisi spreman, ili u suprotnom umreti. Umreti, znajući da si te žene do kojih ti je stalo ostavio u mojim rukama.“

Kao da je nešto čekao, iščekivao. „Nameravam da ih iskoristim, Rodoubico. Služiće me, služiti moju silu. A to će ih povrediti daleko više no bilo šta ranije.“

Iza Randa, Kalandor blesnu, obasjavši mu leđa toplotom. „Ko si ti?“