Ponovorođeni Zmaj

„Vatromet“, kratko odvrati Met. I dalje mu je zvonilo u ušima, ali čuo je kako po kamenu tutnje čizme. „Ćelije, čoveče! Pokaži mi put do ćelija, pre no što ih još dođe!“

Sandar se prenu. „Ovuda!“ Pojurio je niz hodnik, dalje od koraka što su se približavali. „Moramo da požurimo! Ubiće nas ako nas nađu!“ Negde iznad njih začuše se gongovi, i Kamen stade da odjekuje.

Dolazim, pomisli Met dok je trčao za hvatačem lopova. Izbaviću vas ili poginuti! Obećavam!

Kamen je odjekivao od gongova što su pozivali na uzbunu, ali Rand nije obraćao pažnju na to ništa više no na grmljavinu koju je ranije čuo odnekud ispod. Bok ga je boleo; stara rana je pekla, i skoro da se ponovo otvorila od njegovog pentranja uz tvrđavu. Ni na bol nije obraćao pažnju. Na licu je nosio iskrivljen osmeh, osmeh iščekivanja i strave koji nije mogao da ukloni s lica, čak i da je želeo. Bio je blizu. O njemu je sanjao. Kalandor.

Napokon ću završiti s tim. Ovako ili onako, biće gotovo. Doći će kraj snovima. Mamljenju i ruganju. Poteri. Sve ću to okončati!

Dok je žurio kroz mračne hodnike Kamena Tira, smejao se sam za sebe.

Egvena dotače lice i žacnu se. Osećala je gorčinu u ustima, i žeđ. Rand? Šta? Zašto sam ponovo sanjala Meta, sve izmešano s Random, kako viče da dolazi? Šta?

Otvori oči i ugleda sive kamene zidove i jednu zadimljenu baklju kako baca razigrane senke. Vrisnu kada se seti svega. „Ne! Neću ponovo da budem okovana! Neću ponovo da budem vezana! Ne!“

Ninaeva i Elejna u trenu se stvoriše kraj nje. Izubijana lica bila su im suviše zabrinuta i uplašena da bi im poverovala kako će sve biti u redu. Ali samo njihovo prisustvo bilo je dovoljno da smiri njene krike. Nije sama. Zatočenik je, ali nije sama. I nije joj stavljen okovratnik.

Pokuša da se pridigne, a one joj pomogoše. Morale su da joj pomognu; svaki mišić ju je boleo. Pamtila je svaki nevidljivi udarac tokom borbe u kojoj je skoro poludela kada je shvatila... Neću da razmišljam o tome.

Moram, da smislim kako da pobegnemo. Povlačila se unazad sve dok se nije naslonila na kameni zid. Bol joj se borio s umorom; ta borba kada je odbila da se preda do kraja ju je iscrpla, a modrice još i više.

Ćelija je bila potpuno prazna izuzev njih tri i baklje. Pod je bio go, hladan i tvrd. Vrata od grubih dasaka otcepljenog iverja, kao da su bezbrojni prsti bezuspešno pokušavali da ih otvore. Ta vrata bila su jedini otvor u zidu. Kamen je bio izgreban drhtavim porukama. Svetlost mi se smilovala i pustila me da umrem, bila je jedna od njih. Tu je izbrisala iz glave.

„Jesmo li i dalje odsečene?“ – promumla. Čak joj je i govor nanosio bol. Natekli obraz zlatokose devojke, rascepljena usna i modrica na oku bili su joj dovoljan odgovor, čak i da nije sama osećala bol. Da je Ninaeva mogla da dosegne Istinski izvor, svakako bi bile Izlečene.

„Pokušala sam“, očajno kaza Ninaeva. „Pokušavala sam, i pokušavala, i pokušavala.“ Oštro tržnu pletenicu. Gnev joj se začu u glasu, uprkos strahu i beznađu. „Jedna od njih sedi tamo napolju. Amiko, ta belolika izdajnica, ako se nisu promenile otkad su nas bacile ovamo. Pretpostavljam da je jedna sasvim dovoljna da održava štit oko nas kada je jednom izatkan.“ Gorko se nasmeja. „Koliko su se namučile da nas zarobe, a sad bi čovek pomislio da im nismo ni najmanje važne. Sati su prošli otkako su zalupili ta vrata za nama, a nikog nije bilo da postavlja pitanja, da nas pogleda, niti kapi vode da donese. Možda nameravaju da nas ostave ovde dok ne crknemo od žeđi.“

„Mamac.“ Elejnin glas je podrhtavao, mada se očigledno trudila da ne zvuči uplašeno. Ali joj nije polazilo za rukom. „Lijandrin je rekla da smo mamac.“

„Mamac za šta?“ – potreseno upita Ninaeva. „Mamac za koga? Ako sam mamac, volela bih da im se zabijem u guše da se mnome zadave!“

„Rand.“ Egvena stade da proguta pljuvačku; i kap vode bila bi dobrodošla. „Sanjala sam Randa i Kalandor. Mislim da dolazi.“ Ali zašto sam sanjala Meta? I Perina? U obličju vuka, ali sigurna sam da je bio on. „Nemojte da se plašite“, reče, pokušavajući da zvuči samouvereno. „Nekako ćemo im pobeći. Ako smo mogle da uteknemo Seanšanima, moći ćemo da pređemo i Lijandrin.“

Ninaeva i Elejna zgledaše se preko nje. Ninaeva reče: „Lijandrin je rekla da dolazi trinaest Mirdraala, Egvena.“

Ona se ponovo zagleda u poruku izgrebanu na kamenom zidu: Svetlost mi se smilovala i pustila me da umrem. Steže zube da ne bi provrištala te reči. Bolje umreti. Bolje smrt no biti preobraćena Senci, naterana da služim Mračnome! Shvatila je da jednom rukom steže torbicu za pojasom. Osećala je dva prstena u njoj, manji krug Velike zmije i veći uvrnuti kameni prsten.