Ponovorođeni Zmaj

Egvena na tren oseti sramotu. Ne zbog onog što radi Džoiji – ta je zaslužila svaki udarac, ako ne zato što je nju tukla, a onda zbog mrtvih u Kuli – ne zbog toga, zaista, već jer traći vreme na svoju osvetu dok Ninaeva i Elejna sede u ćeliji i nadaju se uprkos svemu da će ih spasti.

Pre no što shvati šta radi, zaveza i ostavi tokove svojih tkanja, a onda stade i zamisli se. Tri odvojena tkanja. Ne samo da joj nije bilo teško da ih sve odjednom drži, već je sada i uradila nešto da održavaju sami sebe. Mislila je i da se seća šta. To bi moglo biti korisno.

Trenutak kasnije razveza jedno tkanje, i Prijateljica Mraka zajeca od bola i olakšanja. „Nisam kao ti“, reče Egvena. „Ovo je drugi put da sam tako nešto uradila, i to mi se ne sviđa. Moraću umesto toga da naučim da koljem.“ Sudeći po izrazu lica Crne sestre, mislila je da će Egvena početi s njom.

Zgađeno frknuvši, Egvena je ostavi da tu stoji, utamničena i odsečena, i požuri u šumu uglačanih stubova od crvenog kamena. Mora da negde postoji prolaz do ćelija.

Kamenim hodnikom zavlada tišina kada čeljusti Mladog Bika zdrobiše grlo poslednjem dvonogom. Oseti gorčinu krvi.

Znao je da je ovo Kamen Tira, mada ne i kako. Dvonogi koji su ležali oko njega – jedan se poslednji put trže sa Skakačevim zubima zarivenim u grlo – vonjali su na strah dok su se borili. Mirisali su zbunjeno. Mislio je da ne znaju gde su. Svakako im nije bilo mesto u vučjem snu, ali bili su tu da mu spreče prilaz do visokih vrata s gvozdenom bravom. U najmanju ruku, da ih čuvaju. Izgleda da su se iznenadili što vide vukove. Mislio je da su iznenađeni i što su uopšte tu.

Obrisa usta, i na tren se zbunjeno zagleda u šaku. Ponovo je bio čovek. Bio je Perin. Ponovo u svom telu, s kovačkim prslukom i teškim čekićem za pojasom.

Moramo da požurimo, Mladi Biče. Nešto zlo je u blizini.

Perin uze čekić u ruku i priđe vratima. „Faila mora da je ovde.“ Jedan snažan udarac polomi bravu. Udarcem noge rastvori vrata.

Soba je bila prazna izuzev dugog kamenog bloka u sredini. Na njemu je ležala Faila, kao da spava. Crna kosa beše joj raširena kao lepeza, a telo toliko umotano u lance da nije odmah shvatio da je naga. Svaki lanac bio je debelim klinom zakovan za kamen.

Nije bio ni svestan da se kreće preko prostorije dok je nije dotakao po licu, prešavši joj prstom po obrazu.

Ona otvori oči i nasmeši mu se. „Sanjala sam da ćeš doći, kovaču.“

„Začas ću te osloboditi, Faila.“ Diže čekić i smrvi jedan klin, kao da je od drveta.

„Bila sam sigurna. Perine.“

Kako joj ime skliznu s jezika, tako i ona izblede. Lanci zazvečaše kad su pali na kamen gde je ona bila.

„Ne!“ – viknu on. „Našao sam je!“

San nije kao telesni svet, Mladi Biče. Ovde jedan lov može imati mnoge završetke.

Nije se okrenuo da pogleda Skakača. Znao je da su mu zubi iskeženi. Ponovo diže čekić i svom snagom spusti ga na lance koji su držali Failu. Kameni blok se prelomi pod njegovim udarcem; Kamen je odzvanjao.

„Onda ću ponovo loviti“, proreža.

S čekićem u ruci, Perin izađe iz sobe. Skakač je bio pored njega. Kamen je bio za ljude. A ljudi su, znao je, lovci okrutniji od vukova.

Hodnik je melodično odzvanjao od gongova, koji ipak nisu prigušili zveket čelika i bojne krike negde u blizini. Aijeli i Branitelji, pretpostavljao je Met. Duž hodnika u kome se nalazio bili su poređani visoki zlatni držači sa po četiri zlatne svetiljke, a zidovi pokriveni svilenim tapiserijama s prikazima bitaka. Čak su i pod prekrivali svileni tepisi, tamnocrveno na tamnoplavom, izatkani šarom tairenskog lavirinta. Met je prvi put bio suviše zauzet da bi procenio vrednost bilo čega.

Ovaj je krvavo dobar, pomisli u trenutku kada mu pođe za rukom da odbije ubod mača, ali udarac koji krete da zada tom čoveku u glavu morao je da preusmeri ne bi li ponovo odbio to munjevito sečivo. Pitam se je li on jedan od tih krvavih Visokih lordova? Skoro ga udari u koleno, ali njegov protivnik odskoči unazad, i diže pravo sečivo.

Plavooki muškarac svakako je nosio kaput s naduvanim rukavima, žut sa prugama od zlatne srme, ali bio je raskopčan, a košulja samo dopola upasana. I bio je bosonog. Kratka tamna kosa bila mu je zamršena kao da se skoro probudio, ali nije se tako borio. Pre pet minuta izjurio je kroz jedna visoka izrezbarena vrata kojima je taj hodnik obilovao, s isukanim mačem u ruci. Met je samo bio zahvalan što se pojavio pred njima, a ne iza njih. Nije to bio prvi tako odeven čovek s kojim se Met već suočio, ali je svakako bio najbolji.

„Možeš li da prođeš pored mene, hvataču lopova?“ – viknu Met, pazeći da ne skrene pogled s čoveka pred sobom, spremnog da zada udarac.

Sandar je razdraženo zahtevao da ga zove, „hvatač lopova“, a ne „lovac na lopove“, mada Met nije video neku razliku.

„Ne mogu“, doviknu mu Sandar. „Ako se pomeriš da me propustiš, nećeš imati mesta da koristiš to veslo od štapa, i probošće te kao badžu.“

Kao šta? „Pa, seti se nečeg, Tairenče. Ovaj dronjavi mi već ide na živce.“