Ponovorođeni Zmaj

S limenom kutijom u jednoj ruci i bojnim štapom vodoravno pred sobom, Met duboko udahnu i pođe ka Kamenu. Pokuša da ne misli koliko je kaldrma daleko. Svetlosti, krvavi bedem je tri stope širok! Mogao bih po njemu s prokletim povezom na očima da se prošetam, i to u snu! Tri stope širok, u mraku, i preko pedeset stopa do kaldrme. Pokuša da i ne misli hoće li Sandar biti tamo kada se vrati. Skoro se u potpunosti primio na tu glupu zamisao da se pretvara kako je lopov koga je taj čovek uhvatio, ali činilo mu se vrlo verovatnim da Sandar neće biti tamo kada se bude vratio, i da će možda sa sobom dovesti još ljudi ne bi li ga zaista pretvorio u zatočenika. Ne razmišljaj o tome. Samo završi posao koji si počeo. Bar ćeš konačno videti na šta sve to liči.

Kao što je i pretpostavljao, u zidu Kamena neposredno na kraju gradskog bedema, u steni beše usečen dubok urez, uzan otvor kroz koji bi strelac mogao da gađa. Ako bi Kamen bio napadnut, vojnici unutra bi želeli da nekako spreče onoga ko pokuša ovuda da dođe. Prorez je sada bio mračan. Izgleda da niko nije tu stražario. Ni o tome nije želeo da razmišlja.

Brzo spusti limenu kutiju kod nogu, položi štap preko zida baš uz Kamen, i skide zavežljaj s leđa. Žurno ga gurnu u prorez, što je dublje mogao; želeo je da se što više buke čuje iznutra. Pomerivši krajičak pokrova od nauljenog platna otkri međusobno upletene fitilje. Nakon malo razmišljanja, dok je bio u gostionici, odlučio je da skrati duže fitilje do dužine najkraćih, koristeći preostale komade da ih sve zajedno uveže. Činilo mu se da bi trebalo svi odjednom da planu, a takav tutanj i blesak trebalo bi da privuče sve koji nisu potpuno gluvi.

Poklopac limene kutije bio je toliko usijan da je dvaput morao da duva u prste pre no što ga je otvorio – u tom trenutku požele da ima onu stvarčicu – šta god bila, kojom je Aludra onako lako pripalila svetiljku – da bi otkrio ugljevlje u pesku. Skide žičanu dršku i od nje napravi mašice, a nakon malo duvanja ugljevlje se ponovo usijalo. Prisloni žar uz upletene fitilje i baci mašice i kutiju sa zida kada fitilji zašištaše. Zgrabio je svoj štap i pojurio nazad.

Ovo je ludilo, pomisli u trku. Šta me briga koliko će glasno biti. Ovako bih mogao da slomim ši...

Grmljavina iza njega bila je glasnija no išta što je u životu čuo; čudovišna pesnica udari ga u leđa, izbivši mu vazduh iz pluća još pre no što je pao na trbuh preko zida, jedva uhvativši štap koji je poleteo preko ivice. Na trenutak je samo ležao pokušavajući da povrati vazduh, pokušavajući da ne misli kako ovaj put mora da je svu sreću istrošio time što nije pao sa zida. Uši su mu zvonile kao sva zvona u Tar Valonu.

Oprezno ustavši, pogleda nazad ka Kamenu. Prorez za strele bio je okružen oblakom dima. Iza dimne zavese prorez je delovao nekako drugačiji. Veći. Nije shvatao ni kako ni zašto, ali jeste se činio širi.

Zamisli se samo na trenutak. Na kraju gradskih zidina Sandar ga je možda čekao, možda s namerom da ga uvuče u Kamen kao lažnog zatvorenika – ili je možda hitao nazad s vojnicima. Na drugom kraju zidina možda je bio ulaz bez ikakve mogućnosti da ga Sandar izda. Pojuri nazad u smeru iz koga je došao, više ne mareći za mrak ili visinu.

Prorez za strele jeste bio veći. Tanji kamen u sredini jednostavno je nestao, ostavivši za sobom nepravilnu rupu, kao da je neko satima razbijao prorez maljem. Rupu taman dovoljno veliku da se čovek provuče. Svetlosti mi, kako? Nije bilo vremena za razmišljanje.

Progura se kroz iskrzan otvor, kašljući od oštrog dima, skoči unutra, i pređe desetak koraka pre no što se pojaviše Branitelji Kamena, najmanje desetak njih, a svi su zbunjeno vikali. Većina ih je bila samo u košuljama, a niko nije imao na sebi kalpak ili prsnik. Neki su nosili fenjere, a neki isukane mačeve.

Budalo!, zavika u sebi. Zato si i postavio krvavu stvar! Slepa budalo!

Nije imao vremena da se vrati do zida. Zavitlavši štapom, baci se među vojnike pre no što su imali prilike išta da učine, zadajući udarce u glave, mačeve, kolena, šta god da mu je bilo na dohvatu, znajući da ih je previše za njega jednog, znajući da je njegova glupa kocka Egvenu i ostale koštala prilike da se nađu na slobodi.

Iznenada se pored njega stvori Sandar. Na svetlosti fenjera koje su ljudi ispustili da bi isukali mačeve, njegov vitki štap sekao je vazduh čak brže od Metovog bojnog štapa. Uhvaćeni između dvojice batinaša, iznenađeni, vojnici popadaše kao kegle.

Sandar se samo zagleda u onesvešćene ljude i odmahnu glavom. „Branitelji Kamena. Napao sam Branitelje! Odrubiće mi glavu zbog... Šta si to uradio, kockaru? Onaj blesak svetlosti i grmljavina što je razbila kamen. Jesi li prizvao munje?“ Glas mu se pretvori u šapat. „Jesam li se udružio s čovekom koji usmerava?“