Ponovorođeni Zmaj

„Kamen.“ Po Ruarkovom glasu bilo je jasno da je to sve što namerava da kaže.

Trenutak kasnije Sandar klimnu i promrmlja: „Gotovo se nadam da možeš naškoditi Kamenu, Ruarče. Ćutaću.“

Ruark okrenu zabrađeno lice Metu. „A ti, bezimeni mladiću? Hoćeš li mi ti reći zašto si tako pomno osmatrao Kamen?“

„Samo sam hteo da se prošetam po mesečini“, lako odvrati Met. Ona devojka ponovo mu prisloni koplje uz grlo; on pokuša da ne proguta knedlu. Pa, možda mogu nešto da im kažem. Ne smeju primetiti da je uzdrman. Ako to otkriješ, izgubio si svaku prednost. Vrlo oprezno, sa dva prsta, odmače njen čelik od sebe. Učini mu se da se tiho nasmejala. „Imam neke prijatelje u Kamenu“, reče, pokušavajući da zvuči opušteno. „Zatvorenike. Nameravam da ih izbavim.“

„Sam, bezimeni?“ – upita Ruark.

„Pa, izgleda da nema nikog drugog“, suvo odvrati Met. „Sem ako vi niste voljni da pomognete? Izgleda da i vas zanima Kamen. Ako nameravate da uđete, možda bismo mogli zajedno. Kako god da pogledaš, to je opasna kocka, ali mene prilično služi sreća.“ Bar me je služila do sada. Naleteo sam na Aijele zabrađene u crno i nisu me zaklali; ne možeš biti srećniji. Vatra me spalila, ne bi bilo loše da sa mnom unutra bude nekoliko Aijela. „Uz moju sreću nećete loše proći.“

„Mi nismo ovde zbog zatvorenika, kockaru“, odvrati Ruark.

„Vreme je, Ruarče.“ Met nije mogao da oceni ko je od Aijela to rekao, ali Ruark klimnu.

„Da, Gaule.“ Pogledao je Meta i Sandara. „Nemojte dati zov na oružje.“ Na to se okrete, i dva koraka kasnije stopi s tamom.

Met se trže. I ostali Aijeli su nestali, ostavivši ga samog s hvatačem lopova. Sem ako nisu ostavili nekog da motri na nas. Nek sam spaljen, kako to da ocenim? „Nadam se da ni ti ne nameravaš da me sprečavaš“, reče Sandaru, ponovo uprtivši zavežljaj, i podiže štap. „Nameravam da uđem, pored tebe ili preko tebe, kako bilo da bude.“ Prišao je dimnjaku da uzme limenu kutiju; žičana drška bila je vrela.

„Ti tvoji prijatelji“, reče Sandar. „Da nisu tri devojke?“

Met se namršti na njega, poželevši da može jasno da mu vidi lice. Glas mu beše čudan. „Šta ti znaš o njima?“

„Znam da su u Kamenu. I znam za kapijicu blizu reke, kuda hvatač lopova može da uđe sa zatvorenikom da ga odvede u ćelije. Mora da su u ćelijama. Ako imaš poverenja u mene, kockaru, mogu nas dotle odvesti. Šta će posle toga biti, zavisi od slučaja. Možda će nam tvoja sreća sačuvati glave.“

„Oduvek sam bio srećan“, polako kaza Met. Osećam li se dovoljno srećno da mu verujem? Nije mu se dopadalo da se pretvara kako je zatvorenik. Privid bi odveć lako mogao postati stvarnost. Ali to nije bilo ništa opasnije od penjanja uz preko tri stotine stopa visok zid po mrklom mraku.

Pogleda ka zidinama i zapanji se. Senke su jurile duž njega, nejasne prilike u trku. Aijeli, bio je siguran, preko stotinu njih. Nestadoše, ali sada je video senke kako se veru uz liticu koja je bila Kamen Tira. Toliko od toga da tuda uđe. Onaj jedan čovek što se ranije popeo možda se uvukao a da nije digao uzbunu – Ruarkov zov na oružje – ali preko stotinu Aijela ima da bude kao zvonjava. Ipak, možda će skrenuti pažnju na sebe. Ako izazovu gužvu negde u Kamenu, onda onaj ko čuva ćelije možda neće baš paziti na hvatača lopova koji dovodi zatvorenika.

Mogao bih i da dodam nešto celoj zbrci. Ionako sam naporno radio baš u tu svrhu. „U redu, hvataču lopova. Samo nemoj da u poslednjem trenutku odlučiš da sam zaista zatvorenik. Poći ćemo ka tvojoj kapiji čim malo pročačkam mravinjak.“ Učini mu se da se Sandar namrštio, ali nije nameravao da mu kaže više no što mora.

Sandar pođe za njim preko krovova, pentrajući se s jednakom lakoćom kao Met. Poslednji krov bio je tek malo niži od vrha zida, i prislonjen tačno uz njega. Trebalo je samo da se popne.

„Šta to radiš?“ – prošapta Sandar.

„Čekaj me ovde.“