Ponovorođeni Zmaj

„Ne“, reče Perin. „Faila je ovde negde, zatočena. Moram da je pronađem, Skakaču. Moram!“ Oseti da se nešto u njemu premešta, da se nešto menja. Spusti pogled ka svojim čupavim nogama i širokim šapama. Pretvorio se u vuka krupnijeg od Skakača.

Suviše si snažno prisutan ovde! Svako slanje sa sobom je nosilo zaprepašćenje. Umrećeš, Mladi Biče!

Ako ne oslobodim sokola, ne marim, brate.

Onda lovimo, brate.

S njuškama ka vetru, dva vuka potrčaše preko ravnice, tražeći sokola.

54 U Kamen

Pametan čovek nije imao šta da traži noću po krovovima Tira, shvati Met dok je gledao u senke. Nešto malo više od pedeset koraka preko jedne široke ulice, ili možda uskog trga, delilo je Kamen od krova na kome se nalazio, tri sprata iznad kaldrme. Ali kada sam ja bio pametan? Jedini pametni koje sam sreo bili su toliko dosadni da te uspavaju čim ih pogledaš. Bila to ulica ili trg, još od sumraka obilazio je njome Kamen; nije ga odvela jedino do reke, gde je Erinin tekla neposredno uz podnožje tvrđave i ništa je nije presecalo izuzev gradskih zidina, trenutno udaljenih od njega svega dve kuće udesno. Najbolji prilaz Kamenu koji je do sada otkrio bio je preko zidina, ali nimalo mu se nije sviđao.

Uzevši štap i limenu kutijicu, pažljivo priđe jednom dimnjaku malo bliže zidinama. Zamotuljak vatrometa – ono što je bilo zamotuljak vatrometa pre no što ga je obradio u svojoj sobi – pomeri mu se na leđima. Sada je to pre bio zavežljaj. Natiskao je njegov sadržaj što je više mogao, ali ipak je bio preveliki da ga noću tegli po krovovima. Nešto ranije se zbog toga okliznuo i oborio jedan crep, što je probudilo čoveka u sobi ispod, tako da je dreknuo: „Lopov!“ – a Met se dao u beg. Bez razmišljanja, bolje namesti zavežljaj i sakri se iza dimnjaka. Trenutak kasnije spustio je limenu kutiju na krov; žičana drška postala je neugodno vrela.

Osećao se malo bezbednije posmatrajući Kamen iz senki, ali ne i ohrabreno. Gradske zidine ni izbliza nisu bile debele kao u Kaemlinu ili Tar Valonu svega korak široke, s velikim kamenim podupiračima sada obavijenim tamom. Naravno, korak širine je bio sasvim dovoljan za hodanje, samo što je pad bio skoro deset hvati dugačak. Kroz mrak, na tvrdu kaldrmu. Ali neke od ovih krvavih kuća naslanjaju se tačno uz zidine, i mogu lako da se popnem na njih, a one idu pravo do krvavog Kamena!

To je bilo tačno, ali ne i utešno. Bokovi Kamena ličili su na litice. Ponovo odmerivši visinu, reče sebi da će uspeti da se uspne uz njih. Naravno da hoću. Baš kao uz one litice u Maglenim planinama. Preko stotinu koraka visine pre kruništa. Mora da je niže bilo proreza za strele, ali ih u mraku nije video. Niti je mogao da se provuče kroz uzani prostrel. Stotinu krvavih koraka. Možda i sto dvadeset. Vatra me spalila, čak ni Rand ne bi pokušao da se popne uz to. Ali nije pronašao drugi način da uđe. Svaka kapija koju je video bila je čvrsto zatvorena i dovoljno debela da zaustavi krdo bikova, čak i da nije stajalo po desetak stražara na svakoj svakcijatoj, s kalpacima i oklopnim prsnicima, i mačevima za pojasom.

Odjednom trepnu i zaškilji ka Kamenu. Neka budala se zaista penjala uz tvrđavu, kao senka na mesečini, prevalivši već pola puta i ostavivši za sobom pad od sedamdeset koraka do pločnika. Budala, je li? Pa, i ja sam, jer ću za njim. Vatra me spalila, verovatno će tamo dići uzbunu, pa ću biti uhvaćen. Više ga nije video. Tako mi svetlosti, ko li je to? Šta me briga ko je? Oganj me sagoreo, ali ovo je krvav način da se dobije opklada. Od svake ću tražiti poljubac, čak i od Ninaeve!

Pomerio se malo bliže zidu, pokušavajući da odabere gde će početi penjanje, i odjednom oseti čelik pod grlom. Ne razmišljajući, odgurnu ga u stranu i štapom saplete čoveka. Od nekog drugog dobi udarac po nogama i skoro pade povrh onoga koga je oborio. Zakotrljao se po krovu, olabavivši zavežljaj s vatrometom – Slomiću im šije ako ovo padne na ulicu! – zavitlao štapom i osetio da je zadao udarac, pa zatim još jednom, na šta se začu stenjanje. A onda mu se pod grlom nađoše dva sečiva.

Zaledio se u mestu, raširenih ruku. Vrhovi kratkih kopalja, sivi da se ne bi presijavali na mesečini, samo što mu nisu probili kožu. Pogled mu pođe niz džilite sve do lica ljudi što su ih držali, ali glave im behu zakukuljene, a lica zavijena u crno, izuzev očiju, koje su ga gledale. Plamen me spalio, morao sam da natrčim na prave lopove. Šta bi s mojom srećom?