Ponovorođeni Zmaj

„Gore, valjda“, odgovori Perin. „U svojoj sobi, ili možda u sobi za ručavanje. Vidi se svetlost kroz prozore. Stalno radi na tim svojim beleškama. Verujem da će imati šta da kaže u svojoj knjizi o tome kako smo pobegli.“ Iznenadila ga je gorčina u sopstvenom glasu. Svetlosti, budalo, zar želiš da se suočiš s Izgubljenim? Ne. Ne, ali sam umoran od bežanja. Sećam se da jednom nisam pobegao. Sećam se da sam uzvratio, i da je bilo bolje. Čak iako sam mislio da ću poginuti, bilo je bolje.

„Ja ću ga pronaći“, izjavi Zarina. „Mene nije sramota da priznam kako ću s radošću pobeći od ove borbe. Muškarci se bore kada bi trebalo da beže, i budale se bore kada bi trebalo da beže. Ali nema potrebe da ponavljam.“ Pošla je pred njima, šušteći uskom podeljenom suknjom dok je ulazila u gostionicu.

Perin se osvrte po trpezariji dok su je pratili ka stepeništu. Za stolovima je bilo manje ljudi no što je očekivao. Neki su sedeli sami i tupo zurili, ali gde god bi sedela dvojica ili trojica, razgovarali su prestrašenim šapatom, jedva razgovetnim čak i za njegov sluh. Čak i tako, triput je čuo „Zmaj“.

Kad se uspeo uz stepenište, začu još nekakav tih zvuk, kao da nešto pade u sobi za ručavanje. Zagledao se niz hodnik. „Zarina?“ Nije bilo odgovora. Naježi se i pođe tamo. „Zarina?“ Otvorio je vrata. „Faila!“

Ležala je na podu kod stola. On polete ka njoj, ali zaustavi ga Moirainin zapovedan uzvik.

„Stani, budalo! Stani, ako ti je do života!“ Ona polako dođe niz hodnik, okrećući glavu kao da nešto osluškuje, ili traži. Lan je išao za njom sa šakom na balčaku – a u pogledu mu se videlo da već zna kako čelik ništa neće vredeti. Ona priđe vratima i stade. „Izađi, Perine. Izađi!“

On je bolno gledao Zarinu. Failu. Ležala je beživotno. Naposletku nekako natera sebe da odstupi od vrata, ostavivši ih otvorena, i stade tako da je mogao da je vidi. Izgledalo je da je mrtva. Činilo mu se da ne diše. Dođe mu da zavija. Namrštivši se, otvori i zatvori šaku kojom je gurnuo vrata. Oštro je sevala, kao da se udario u lakat. „Zar ništa nećeš učiniti, Moiraina? Ako ti nećeš, ja idem k njoj.“

„Stoj tu, inače nikud više nećeš ići“, mirno mu odvrati ona. „Šta joj je to pored desne šake? Kao da joj je ispalo iz ruke kada je pala. Ne mogu da razaznam.“

On je prostreli pogledom, a onda se zagleda u sobu. „Jež. Liči na ježa izrezbarenog od drveta. Moiraina, reci mi šta se dešava! Šta se upravo dogodilo? Reci mi!“

„Jež“, promrmlja ona. „Jež. Ćuti, Perine. Moram da razmislim. Osetila sam kada je okinula. Osećam ostatke tokova izatkanih da je postave. Duh. Čist Duh, i ništa više. Skoro ništa ne koristi čiste tokove Duha! Zašto zbog tog ježa pomišljam na Duh?“

„Kakav si to okidač osetila, Moiraina? Šta je bilo postavljeno? Zamka?“ „Da, zamka“, odvrati ona, pomalo razdraženo. „Zamka meni namenjena. Da Zarina nije pojurila napred, ja bih prva ušla u tu sobu. Lan i ja bismo svakako otišli tamo da kujemo planove dok čekamo večeru. Sada neću čekati. Ćuti, ako želiš da uopšte pomognem toj devojci. Lane! Dovedi mi gostioničara!“ Zaštitnik pojuri niz stepenište.

Moiraina je hodala gore-dole po hodniku, povremeno zastajući da iz dubina svoje kapuljače proviri kroz vrata. Perin nije video nikakve znake života na Zarini. Nije se videlo da diše. Pokuša da čuje otkucaje njenog srca, ali to je čak i za njegov sluh bilo nemoguće.

Kada se Lan vratio, pred sobom je za debeli vrat držao prestravljenog Džuru Hareta. Aes Sedai se okrete proćelavom čoveku. „Obećao si da ćeš ovu sobu čuvati za mene, gazda Harete.“ Glas joj beše oštar kao nož. „Da ni služavke neće ulaziti da čiste, ako ja nisam prisutna. Koga si pustio unutra, gazda Harete? Reci mi!“

Haret se tresao kao list na vetru. „Sa-samo d-dve gospe, gazdarice. Že-želele s-su da vam ostave iznenađenje. Kunem se, gazdarice. P-pokazale su mi. Mali j-jež. R-rekle su da ć-ćeš biti iznenađena.“

„I bila sam, gostioničaru“, tiho mu kaza ona. „Odlazi! Šapneš li i reč o ovome, makar u snu, srušiću ovu gostionicu i ostaviti samo rupu u zemlji.“ „D-da, gazdarice“, prošapta on. „Kunem se! Zaista se kunem!“

„Idi!“

Gostioničar pade na kolena u žurbi da stigne do stepenica, i skotrlja se niz njih, praćen zvucima koji su govorili da je u begu padao više puta.

„Zna da sam ovde“, reče Moiraina Zaštitniku, „i pronašao je neke iz Crnog ađaha da postave zamku, ali možda misli da sam uhvaćena. Bio je to sićušan blesak Moći, ali možda je on dovoljno snažan da ga je osetio.“ „Onda neće sumnjati da dolazimo“, tiho kaza Lan. Skoro da se nasmešio.

Perin ih pogleda iskeženih zuba. „A šta sa njom?“ – oštro upita. „Šta je njoj urađeno, Moiraina? Je li živa? Ne vidim da diše!“