Ponovorođeni Zmaj

Široko se isceri da bi mu po mesečini videli osmeh. „Nije mi bila namera da vas ometam u poslu, pa ako me pustite mojim putem, ja ću vas pustiti vašim i ćutati.“ Zakrabuljeni muškarci se ne makoše, a ni njihova koplja. „Ne želim uzbunu ništa više no vi. Neću vas odati.“ Stajali su kao kipovi i gledali ga. Ognja mu, nemam vremena za ovo. Vreme je da se bace kocke. Na jedan jezivi tren pomisli kako su čudne te reči u njegovoj glavi. Čvršće steže štap, koji je držao sa strane – i skoro kriknu kada mu neko snažno stade na zglob.

Prevrnu oči da vidi ko je to. Kakva sam ja budala. Zaboravio sam da sam na jednog od njih pao. Ali onda vide kako se još neko kreće iza onog što mu je stao na zglob i zaključi da je možda i dobro što mu nije pošlo za rukom da upotrebi štap.

Ruku mu je gazila meka čizma, uvezana sve do kolena. To mu zagolica pamćenje. Nešto u vezi s nekim čovekom u planinama. Pogledom pođe naviše uz ljudsku priliku zavijenu u mrak, pokušavajući da razazna kroj i boju njegove odeće – kao da je sva bila od senki, boja koje su se tako dobro stapale s tamom da nije mogao jasno da ih vidi – preko dugog noža za pojasom, sve do tamnog vela preko lica. Lica zabrađenog u crno. S crnim velom.

Aijeli! Vatra me spalila, šta će krvavi Aijeli ovde! Srce mu siđe u pete kada se seti da Aijeli zaklanjaju lice pre no što ubiju.

„Da“, začu se muški glas, „mi smo Aijeli.“ Met se trže; nije bio svestan da je progovorio naglas.

„Dobro plešeš za nekog ko je iznenađen“, reče mladi ženski glas. Mislio je da mu ona stoji na zglobu. „Možda ću nekog drugog dana imati vremena da plešem s tobom kako treba.“

Umalo se nasmešio -ako hoće da pleše, valjda neće da me ubije!- a onda se umesto toga namršti. Setio se da Aijeli ponekad misle nešto drugo no što kažu.

Spustili su koplja i podigli ga na noge. On se otrže i očisti prašinu sa sebe, kao da je u trpezariji neke gostionice, a ne na mračnom krovu s četvoro Aijela. Uvek se isplatilo da pokažeš kako imaš čelične živce. Aijeli su za pojasom imali i tobolce, ne samo noževe, a na leđima još kratkih kopalja i lukove. Dugi čelični vrhovi štrčali su im iznad ramena. Uhvati sebe kako pevuši „Sada sam na dnu bunara“, i ućuta.

„Šta tražiš ovde?“ – upita muški glas. Zbog velova Met nije bio siguran ko je progovorio; glas je zvučao starije, samouvereno, sviknut da zapoveda. Bar je mislio da razaznaje ko je žensko; ona je bila jedina niža od njega, i to ne mnogo. Ostali su svi bili za glavu viši. Krvavi Aijeli, pomisli. „Već te neko vreme posmatramo“, nastavi stariji čovek, „posmatramo tebe kako posmatraš Kamen. Osmotrio si ga sa svih strana. Zašto?“

„I ja bih vas mogao to da pitam“, začu se drugi glas. Jedino se Met trže kada iz senki iskorači muškarac u vrećastim pantalonama. Izgleda da je bio bos, radi boljeg oslonca po krovovima. „Očekivao sam da ću pronaći lopove, a ne Aijele“, nastavi on, „ali ne mislite da me vaša brojnost plaši.“ Zavitlao je oko sebe štapom svoje visine, koji zafijuka sekući vazduh.

„Ja sam Džuilin Sandar, hvatač lopova. Hteo bih da znam šta ćete na krovovima, i zašto posmatrate Kamen.“

Met odmahnu glavom. Koliko je krvavih ljudi noćas na krovovima? Samo je još falio Tom da zasvira na harfi, ili da neko usput zapita za gostionicu. Krvavi hvatač lopova! Zapita se zašto Aijeli samo stoje.

„Dobro vrebaš, za gradskog čoveka“, reče stariji muškarac. „Ali zašto nas pratiš? Ništa nismo ukrali. Zašto ti noćas tako često gledaš ka Kamenu ?“

Čak i po mesečini jasno se videlo da je Sandar iznenađen. Trže se, otvori usta – i ponovo ih zatvori kada se još četiri Aijela pojaviše iza njega. Uzdahnuvši, on se osloni na svoj vitki štap. „Izgleda da sam ja uhvaćen“, promrmlja. „Izgleda da ja moram da odgovaram na vaša pitanja.“ Zagleda se ka Kamenu, a onda odmahnu glavom. „Ja... danas sam uradio nešto... što me muči.“ Skoro kao da se sam sebi obraćao, nastojeći da nešto odgonetne. „Deo mene kaže da sam činio ispravno, da se moram pokoravati. U onom trenutku svakako se jeste činilo ispravnim. Ali neki glasić mi govori da sam... nešto izdao. Siguran sam da taj glas nije u pravu, i veoma je tih, ali neće da zaćuti.“ A onda i sam zaćuta, ponovo odmahnuvši glavom.

Jedan od Aijela klimnu, i progovori glasom starijeg čoveka. „Ja sam Ruark, od septe Devet dolina Taardad Aijela, i nekada sam bio Etan Dor, Crveni štit. Ponekad Crveni štitovi rade što i vaši hvatači lopova. To ti kažem da bi razumeo kako znam šta ti to znači i kakav si čovek. Ne želim ti zlo, Džuiline Sandare od hvatača lopova, niti narodu tvog grada, ali neće ti biti dozvoljeno da uputiš zov na oružje. Ako ćeš ćutati, živećeš. Ako ne, onda ne.“

„Ne nameravate zlo mome gradu“, lagano kaza Sandar. „Zašto ste, onda, ovde?“