Ponovorođeni Zmaj

„Živa je“, polako odgovori Moiraina. „Ne mogu, ne usuđujem se, da se približim dovoljno da nešto više vidim, ali je živa. Ona... spava, na neki način. Kao što medved spava preko zime. Srce joj radi toliko sporo da minuti prođu između otkucaja. Isto je s njenim disanjem. Ona spava.“ Perin oseti njen pogled. „Bojim se da nije tu, Perine. Više nije u svom telu.“ „Kako to nije u svom telu? Svetlosti! Ne misliš valjda da su joj... uzeli dušu. Kao Sivim ljudima!“ Moiraina odmahnu glavom, a on uzdahnu od olakšanja. Grudi su ga bolele kao da je držao dah otkad je progovorila. „Pa gde je onda, Moiraina?“

„Ne znam“, reče ona. „Pretpostavljam, ali ne znam.“

„Pretpostavka, nagoveštaj, šta god! Oganj me spalio, gde?“ Lan se pomeri zbog njegovog grubog glasa, ali Perin je znao da će pokušati da slomi Zaštitnika kao suvu granu pokuša li ovaj da mu se ispreči. „Gde?“ „Veoma malo znam o tome, Perine.“ Moirainin glas zvučao je kao hladna, bezosećajna muzika. „Setila sam se ono malo što znam o vezi izrezbarenog ježa s Duhom. Ta rezbarija je ter’angreal koji je poslednji proučavala Korijanin Nedeal, poslednji Snevač Kule. Talenat poznat kao Snevanje je stvar Duha, Perine. To nikada nisam proučavala; moji Talenti leže u drugom pravcu. Verujem da je Zarina zatočena u snu, možda čak i u Svetu snova, Tel’aran’riodu. Sve što je čini onim što jeste je unutar tog sna. Sve. Snevač šalje samo deo sebe. Ako se Zarina uskoro ne vrati, njeno telo će umreti. Možda će nastaviti da živi u tom snu. Ne znam.“ „Previše ne znaš“, progunđa Perin. Zagleda se u sobu i dođe mu da zaplače. Zarina je izgledala tako sićušno, tako bespomoćno. Faila. Kunem se da ću te od sada uvek zvati Faila. „Zašto nešto ne učiniš!“

„Zamka se sklopila, Perine. Ali ko god da uđe u tu sobu biće uhvaćen u nju. Ne bih ni stigla do nje pre no što upadnem u zamku. A noćas me čeka posao.“

„Vatra te sagorela, Aes Sedai! I tvoj posao s tobom! Taj Svet snova? Liči li na vučje snove? Rekla si da su ti Snevači ponekad viđali vukove.“

„Rekla sam ti šta sam mogla“, oštro mu odvrati ona. „Vreme je da pođeš. Lan i ja moramo krenuti u Kamen. Više nema vremena za čekanje.“

»Ne.“ Rekao je to tiho, ali kada Moiraina otvori usta, on diže glas. „Ne! Neću je ostaviti!“

Aes Sedai duboko uzdahnu. „Dobro, Perine.“ Glas joj beše leden; spokojan, gladak, hladan. „Ostani ako želiš. Možda ćeš preživeti ovu noč. Lane!“

Ona i Zaštitnik zaputiše se niz hodnik ka svojim sobama. Vratiše se nekoliko trenutaka kasnije – Lan je nosio svoj plašt što menja boje – i bez reči nestadoše niz stepenište.

On osta da gleda Failu kroz otvorena vrata. Moram nešto da uradim. Ako ovo jeste nalik vučjim snovima...

„Perine“, začu se Loijalov duboki glas, „šta je to s Failom?“ Ogijer dođe niz hodnik, odeven samo u košulju, s mastilom na prstima i perom u ruci. „Lan mi reče da moram ići, a onda da je Faila upala u neku zamku. Šta je pod time mislio?“

Perin mu pometeno ispriča šta je Moiraina rekla. Možda uspe. Možda. Mora! Iznenadi se kada Loijal protutnja: „Ne! Perine, to nije u redu! Faila je bila tako slobodna. Nije u redu zatočiti je!“

Perin pogleda Loijala, i odjednom se seti da su stare priče govorile kako su Ogijeri neumoljivi neprijatelji. Loijal je položio uši uz glavu, a široko lice bilo mu je tvrdo kao nakovanj.

„Loijale, pokušaću da joj pomognem. Ali i sam ću biti bespomoćan dok to činim. Hoćeš li da mi čuvaš leđa?“

Loijal diže te ogromne šake koje su tako nežno držale knjige, i stisnu debele prste kao da mrvi kamen. „Dok sam živ, niko pored mene neće proći, Perine. Niti Mirdraal, niti sam Mračni.“ Reče to kao da je jednostavno tako.

Perin klimnu i ponovo pogleda kroz vrata. Mora da uspe. Ne marim da li me je Min na nju upozorila, ili ne! Zareža i, ispruživši ruku, skoči prema Faili. Učini mu se da je dotakao njen članak pre no što se izgubio.

Perin nije znao da li je taj san zamka Tel’aran’riod ili ne, ali je znao da je vučji san. Bio je okružen zatalasanim travnatim brdima i raštrkanim šumarcima. Vide kako na obodu drveća brste jeleni, a krdo nekih životinja projuri preko trave. Ličile su na jelene sa smeđim prugama, ali dugih pravih rogova. Mirisi na vetru rekoše mu da su dobri za jelo, a drugi mirisi govorili su o dobroj lovini svuda oko njega. To je bio vučji san.

Shvati da na sebi ima kovački dugi kožni prsluk, i da su mu ruke gole. Za pojasom oseti neku težinu. Ruka mu pode ka sekiri, ali mu prsti dotakoše glavu teškog kovačkog čekića. Osetio se dobro zbog toga.

Skakač se dočeka na noge pred njim.

Ponovo dolaziš, kao budala. Slanje je bila slika šteneta koje gura glavu u šuplje stablo da liže med, uprkos pčelama koje ga bodu po njušci i očima. Opasnost je veća no ikada, Mladi Biče. Zle stvari hodaju snom. Braća i sestre izbegavaju kamene planine dvonogih, i boje se da sanjaju jedni drugima. Moraš ići!