Ponovorođeni Zmaj

„Nisu uzele ter’angreal“, reče. Istrese ga iz torbice. Pao joj je teško na dlan, sav u prugama i tačkicama. Prsten sa samo jednom ivicom.

„Nismo bile toliko bitne da bi nas pretražile“, uzdahnu Elejna. „Egvena, jesi li sigurna da Rand dolazi? Radije bih se sama oslobodila no čekala njega, ali ako iko može da pobedi Lijandrin i ostale, onda to mora da je on. Suđeno je da Ponovorođeni Zmaj uzme Kalandor u ruke. On mora da može da ih pobedi.“

„Ne ako ga mi namamimo u kavez“, promrmlja Ninaeva. „Ne ako mu postave zamku koju neće primetiti. Zašto gledaš taj prsten, Egvena? Sada nam Tel’aran’riod neće pomoći. Jedino ako ne možeš da od snova načiniš izlaz odavde.“

„Možda i mogu“, polako odvrati ona. „U Tel’aran’riodu mogu da usmeravam. Njihovi štitovi me neće sprečiti da ga dosegnem. Dovoljno je da zaspim, ne da usmeravam. A svakako sam dovoljno umorna da bih zaspala.“

Elejna se namršti, žacnuvši se od uboja. „Uhvatiću se za svaku priliku, ali kako čak i u snu možeš da usmeravaš ako si odsečena od Istinskog izvora? A ako možeš, kako će nam to ovde pomoći?“

„Ne znam, Elejna. To što sam ovde odsečena ne znači da to važi i u Svetu snova. Vredi pokušati.“

„Možda“, zabrinuto kaza Ninaeva. „I ja ću zgrabiti svaku priliku da pobegnem odavde, ali videla si Lijandrin i ostale kada si poslednji put koristila taj prsten. Rekla si da su i one tebe primetile. Šta ako ponovo budu tamo?“

„Nadam se da će biti“, zloslutno kaza Egvena. „Zaista se nadam.“

Zgrabivši ter’angreal, sklopi oči. Oseti kako je Elejna gladi po kosi, i ču kako nešto tiho mrmlja. Ninaeva poče da pevuši onu uspavanku bez reči iz njenog detinjstva; sada zbog toga nije osećala bes. Tihi zvuci i dodiri polako je smiriše; ona se prepusti umoru i obavi je san.

Ovaj put nosila je plavu svilu, ali jedva da je primerila išta sem toga. Tihi lahor milovao joj je netaknuto lice, a leptiri igrali iznad divljeg cveća. Nije više osećala žeđ, ni bol. Posegnu da prigrli saidar i ispuni je Jedna moć. Čak je i trijumf koji je zbog toga osetila bio mali naspram kolanja Moći.

Nevoljno natera sebe da je pusti, sklopi oči, i prazninu ispuni savršenom slikom Srca Kamena. To je bilo jedino mesto u Kamenu, izuzev ćelije, koje je mogla da zamisli, a kako razlikovati jednu bezličnu kamenu kocku od druge? Otvori oči i nađe se tamo. Ali nije bila sama.

Prilika Džoije Bajir stajala je pred Kalandorom, toliko bestelesna da je blistava svetlost mača sijala kroz nju. Kristalni mač više nije samo prelamao svetlost. Pulsirao je sjajem, kao da je neka svetlost u njemu otkrivena, pa ponovo pokrivena, pa otkrivena. Crna sestra iznenađeno se trže i okrenu k Egvenom. „Ti? Ti si odsečena! Tvom Snevanju došao je kraj!“

Još pre no što ona izgovori prve reči, Egvena ponovo posegnu za saidarom, izatka zamršeni tok Duha koji su upotrebili protiv nje i odseče Džoiju Bajir od Izvora. Prijateljica Mraka razrogači oči, te okrutne oči tako neprikladne njenom prelepom nežnom licu, ali Egvena je već tkala Vazduh. Možda je druga žena bila maglovita, ali veze su je držale. Egveni se činilo da je nimalo truda ne košta da tka oba toka. Kada se približi, vide da se Džoija Bajir preznojava.

„Imaš ter’angreal!“ Jasno se videlo da se boji, ali pokušavala je da to prikrije. „Mora da je to. Neki ter’angreal koji nam je promakao, i koji ne traži usmeravanje. Misliš da će ti pomoći, devojko? Šta god ovde uradiš, to ne utiče na stvarni svet. Tel’aran’riod je sam! Kada se probudim, lično ću ti oduzeti taj ter’angreal. Pazi šta radiš, da ne bih bila ljuta kada te posetim u ćeliji.“

Egvena joj se nasmeši. „Jesi li sigurna da ćeš se probuditi, Prijateljice Mraka? Ako tvoj ter'angreal traži usmeravanje, zašto se nisi probudila čim sam te odsekla od Izvora? Možda se ne možeš probuditi sve dok si ovde odsečena.“ Osmeh joj minu s lica. Nije mogla da se smeši toj ženi. „Jedna žena mi je pokazala ožiljak koji je zadobila u Tel’aran’riodu, Prijateljice Mraka. Ono što se ovde desi jeste stvarno kada se probudiš.“

Znoj je sada klizio niz prelepo bezvremeno lice Crne sestre. Egvena se zapita da li je mislila da će umreti. Skoro požele da je tako okrutna. Većina nevidljivih udaraca koje je zadobila došli su od te žene, poput udaraca pesnicom, samo zato što je pokušavala da se četvoronoške odvuče dalje od njih, što se nije predala.

„Žena koja ume onako da tuče“, reče, „ne bi trebalo da se buni protiv nečeg blažeg.“ Brzo izatka još jedan tok Vazduha; kada joj prvi udarac pade preko kukova, Džoija Bajir iskolači tamne oči od neverice. Egvena vide kako da prilagodi tkanje pa da ne mora da ga održava. „Setićeš se ovoga, i osetiti kada se probudiš. Kada ti dozvolim da se probudiš. A zapamti i ovo: ako ikada više pokušaš da me istučeš, vratiću te ovde i ostaviti do kraja života!“ U očima Crne sestre sijala je mržnja, ali video se i nagoveštaj suza.