Ponovorođeni Zmaj

„Ne sećaš me se, zar ne?“ Sedokosi čovek odjednom se grohotom nasmeja. „Ni ja se tebe ne sećam, ne takvog. Momak sa sela, sa kutijom za flautu na leđima. Da li je Išamael govorio istinu? Uvek je bio spreman na laži ako bi mu to bar na tren donelo makar trunčicu prednosti. Zar se ničeg ne sećaš, Lijuse Terine?“

„Ime!“ – viknu Rand. „Kako ti je ime!“

„Zovi me Be’lal.“ Izgubljeni se namršti kada Rand ničim ne pokaza da mu to ime nešto znači. „Uzmi ga!“ – prasnu Be’lal, pokazavši rukom ka maču iza Randa. „Nekada smo zajedno jahali u rat, i stoga ti pružam priliku. Slabu, ali ipak priliku da se izbaviš, da izbaviš one tri od kojih ću napraviti svoje mezimice. Uzmi mač, seljače. Možda ćeš s njime moći da preživiš.“

Rand se nasmeja. „Zar misliš da ćeš me tako lako uplašiti, Izgubljeni? Sam Ba’alzamon me je gonio. Zar misliš da ću sada drhtati pred tobom? Puzati pred Izgubljenim, kada sam se suprotstavio samom Mračnome?“

„Zar to misliš?“ – tiho kaza Be’lal. „Onda zaista ništa ne znaš.“ Odjednom mu se u rukama stvori mač, mač sa sečivom od crne vatre. „Uzmi ga! Uzmi Kalandor! Tri hiljade godina, dok sam ja bio zatočen, čekao je ovde. Tebe. Jedan od najmoćnijih sa’angreala koje smo ikada načinili. Uzmi ga, i brani se, ako možeš!“

Pošao je ka Randu, kao da hoće da ga potera ka Kalandoru, ali Rand diže ruke – saidin ga ispuni; slatka poplava Moći; pogana kob opačine – i u rukama mu se stvori mač od crvenog ognja, sa znakom čaplje na vatrenom sečivu. Postavi se u poteze kojima ga je Lan naučio, sve dok nije lebdeo iz jednog u drugi kao da pleše. Rasecanje svile. Voda teče nizbrdo. Vetar i kiša. Sečivo od crnog plamena srete se s crvenim ognjem uz kišu žiški i krik poput pucanja usijanog metala.

Rand vešto stade u gard, pokušavajući da sakrije iznenadnu nesigurnost. I na crnom sečivu bila je čaplja, toliko tamna da je bila skoro nevidljiva. Jednom se suočio s čovekom koji je imao čelično sečivo sa znakom čaplje, i jedva preživeo. Znao je da nema prava na znak majstora sečiva; čaplja je bila na maču koji je dobio od oca, i kad bi pomislio na mač u rukama, setio bi se tog sečiva. Jednom je prigrlio smrt, kao što ga je Zaštitnik učio, ali ovaj put znao je da će mu smrt biti konačna. Be’lal je bio bolji s mačem. Snažniji. Jači. Pravi majstor sečiva.

Izgubljeni se nasmeja i munjevito zavitla sečivom oko sebe; crni oganj se razbukta, kao da ga je hitri prolazak kroz vazduh potpirio. „Nekada si s mačem bio bolji od mene, Lijuse Terine“, naruga se. „Sečaš li se kad se posvetismo toj pitomoj igri zvanoj mačevanje i kad naučismo da ubijamo kao što su stare knjige govorile da su ljudi nekada činili? Sečaš li se makar jedne od tih očajničkih bitaka, makar jednog svog groznog poraza? Naravno da ne. Ničeg se ne sećaš, nije li tako? Ovaj put nećeš dovoljno naučiti. Ovaj put, Lijuse Terine, ja ću te ubiti.“ Be’lalovo ruganje postade još zajedljivije. „Možda ćeš sebi malo produžiti život ako u ruke uzmeš Kalandor. Samo malo.“ Polako pođe napred, skoro kao da želi da Randu da vremena upravo za to, da se okrene i pojuri ka Kalandoru, ka Maču Koji Se Ne Može Dotaći, da ga uzme u ruke.

Ali Rand je i dalje bio veoma nesiguran. Kalandor može da dodirne samo Ponovorođeni Zmaj. Dozvolio im je da ga proglase Ponovorođenim Zmajem iz stotinu razloga, koji su delovali neumoljivo. A da li to zaista jeste? Ako uistinu potrči da zgrabi Kalandor, ne u snu, da li će mu šaka sresti nevidljivi zid dok ga Be’lal probada s leđa?

Suoči se s Izgubljenim sečivom koje mu beše dobro poznato, od ognja stvorenog saidinom. I bi primoran da ustukne. Padajući list sreo se s Mokrom svilom. Mačka koja igra na zidu bila je dočekana Veprom koji juri nizbrdo. Reka podriva obalu skoro ga je koštala glave; morao je da se baci u stranu, nespretno, a crni plamen mu očeša kosu. Digao se na noge samo da bi se suočio s potezom Kamen pada s planine. Polako i namerno, Be’lal ga je gonio u spirali koja se polako sužavala oko Kalandora.

Među stubovima čula se vika, krici i zveket čelika, ali Rand na to nije obraćao pažnju. On i Be’lal više nisu bili sami u Srcu Kamena. Ljudi u oklopnim prsnicima i kalpacima podvijenih oboda borili su se mačevima protiv senovitih, zabrađenih pojava koje su jurile među stubovima i ubadale kratkim kopljima. Neki vojnici obrazovaše red; iz mraka poleteše strele i zariše im se u grla i lica, i oni umreše u svom redu. Rand jedva da je i primetio borbu, čak i kada su mrtvaci padali na nekoliko koraka od njega. Njegova sopstvena očajnička borba zahtevala je od njega da se usredsredi svom snagom. Niz bok mu je tekla vrelina. Stara rana ponovo se otvorila.

Odjednom se saplete, jer nije video les iza sebe sve dok se nije našao na leđima, s kutijom za flautu između sebe i kamenog poda.