Putanja bodeža

Uzdahnuvši, Avijenda odustade od pokušaja da ne obraća pažnju na svoje pratioce, na razgovor iza svojih leđa, iako je bio ispunjen napetošću poput usijane munje. Cak i to je bilo bolje nego da samu sebe živcira zbog sina nekih drvoubica. Zavetolomaca. Prezrene krvi bez koje bi svetu bilo bolje. To nije njena briga. Ni najmanje. Met Kauton će ionako pronaći dečaka. Činilo se da on može da pronađe bilo šta. A nekako ju je slušanje umirivalo. Peckanje je izbledelo.

„To mi se ni najmanje ne dopada!“ Ninaeva je gunđala, nastavljajući raspravu koja je započela još tamo, u njihovim odajama. „Ni najmanje, Lane, čuješ li me?“ Već je jedno dvadesetak puta objavila svoje neslaganje, no Ninaeva se nikada nije predavala samo zato što je izgubila. Niska i tamnooka, stajala je besno šutirajući svoje razdvojene plave suknje, dok joj je jedna uzdignuta ruka lebdela blizu njene debele, do pojasa duge pletenice, a onda ju je odlučno spustila, pre nego što ju je ponovo podigla. Ninaeva je čvrsto obuzdavala ljutnju i napetost ako je Lan bio u blizini. Ili se trudila da to učini. Bila je puna neumerenog ponosa jer se udala za njega. Tesno pripijen vezeni plavi kaputić, koji je nosila preko žutim prošarane svilene haljine za jahanje, visio je otkopčan, otkrivajući previše poprsja za mokrozemske običaje, samo da bi mogla da pokaže njegov teški zlatni prsten, koji joj je visio oko vrata na tankom lančiću. „Nemaš nikakvo pravo da obećavaš kako ćeš voditi brigu o meni, na taj način, Lane Mandragorane“, odlučno je nastavila. „Nisam ti ja neka porcelanska figurica!“

On je hodao pored nje, muškarac prave veličine, za glavu i ramena, pa još malo preko toga, nadnoseći se nad njom dok mu je onaj, za oči varljiv, plašt Zaštitnika padao niz leđa. Činilo se da mu je lice isklesano od kamena, a pogledom je odmeravao moguću opasnost od svakog sluge koji je prolazio, proveravajući svaki poprečni hodnik i svaki otvor u zidu ne bi li otkrio skrivene napadače. Isijavao je spremnošću, poput lava spremnog na skok. Avijenda je odrasla okružena opasnim ljudima, ali nijedan od njih nije bio ravan Aan’aleinu. Da je smrt bila muško, bila bi on.

„Ti si Aes Sedai, a ja sam Zaštitnik“, rekao joj je dubokim, ravnim glasom. „Moja je dužnost da vodim brigu o tebi.“ Glas mu je omekšao, što je bilo u oštroj suprotnosti s njegovim četvrtastim licem i praznim, nepromenljivim očima. „Sem toga, moje srce čezne da vodi brigu o tebi, Ninaeva. Ti od mene možeš da tražiš ili da zahtevaš bilo šta, ali ne i da te pustim da umreš a da ne pokušam da te spasem. Onog dana kada ti umreš, umirem i ja!“

Ovo poslednje nije rekao ranije, bar ga Avijenda nije čula, a Ninaevu je to pogodilo kao udarac u stomak; iskolačila je oči i bezglasno pomerala usne. No, činilo se da se brzo oporavila, kao i uvek. Praveći se da rastresa plavu perušku na svom šeširu, tu blesavu stvar koja joj se poput nekakve neobične ptice gnezdila na glavi, ošinula ga je pogledom ispod širokog oboda.

Avijenda je počela da sumnja kako druga žena često koristi tišinu, ili naizgled značajne poglede, da prikrije svoje neznanje. Slutila je da Ninaeva o muškarcima zna tek malo više od nje same. Bilo je toliko lakše koristiti noževe i koplja kada se suočavaš s njima, negoli biti zaljubljena u nekog. Mnogo lakše. Kako žene uspevaju da budu udate za njih? Avijenda je očajnički želela da uči, ali nije mogla da smisli kako. Iako je za Aan’aleina bila udata samo jedan dan, Ninaeva se mnogo promenila; bilo je tu više od jednostavnog obuzdavanja naravi. Činilo se da je preletela od iznenađenosti do potpune zaprepašćenosti, koliko god se trudila da to prikrije. Počinjala je da sanjari u najneverovatnijim trenucima, crvenela je na bezazlena pitanja, i a ovo je oštro poricala, čak iako ju je Avijenda videla kikotala se bez razloga. Nije bilo svrhe pokušavati s bilo kakvim učenjem od Ninaeve.

„Pretpostavljam da ćeš mi i ti ponoviti taj deo o Zaštitnicima i Aes Sedai“, Elejna se hladno obratila Birgiti. „Pa, ti i ja nismo u braku. Očekujem od tebe da mi čuvaš leđa, ali neću dozvoliti da ikome išta obećavaš u moje ime iza njih.“ Elejnina odeća bila je neprikladna koliko i Ninaevina, zlatom vezena jahaća haljina iz Ebou Dara, od zelene svile, s pristojnim visokim okovratnikom, ali i s kružnim otvorom koji je otkrivao unutrašnje obline njenih dojki. Mokrozemci bi zamucali kada bi se pomenuo šator za znojenje, ili da se bude neodeven pred gai’šainima, a onda bi šetali napola otkriveni tamo gde je svaki stranac mogao da ih vidi. Avijendu nije stvarno bilo briga za Ninaevu, ali Elejna je bila njena skorosestra. A biće i više od toga, nadala se.