Putanja bodeža

Kejrid prisloni kožni omot stakla za posmatranje na oko. Na prelazu pred njim ljudi i konji ginuli su pod tučom nečeg što su morale biti grom-strele, sudeći po tome kako su udarale u čelične grudne oklope, praskajući kroz grudi koje je štitila verižnjača. Stotine su već pale, još stotine su se povijale ranjene u sedlima ili na nogama i bežeći od konja koji su padali po zemlji. Previše ih je trčalo. Čaki dokjegledao, ljudi u sedlima okretali sukonjekako bi pokušali da pojure nagore kroz prolaz. Gde su, u Svetlosti, bile sul’dam? Nije mogao da ih nađe. Suočio se s pobunjenicima koji su imali sul’dam i damane i one su uvek morale biti ubijene što je brže moguće. Možda su ovdašnji meštani naučili i to.

Iznenada, zastrašujuće, tlo poče da eksplodira u zavijajuće fontane čitavom dužinom vijugave kolone onih pod njegovim zapovedništvom, fontane koje su bacale ljude i konje u vazduh podjednako lako kao i prljavštinu i kamenje. Munje su sevale s neba, plavobeli gromovi koji su raznosili ljude jednako lako kao i zemlju. Drugi su ljudi prosto eksplodirali, raskidani u komadiće nečim što on nije mogao da vidi. Jesu li meštani imali sopstvene damane? Ne, to su morale biti te Aes Sedai.

„Šta ćemo da radimo?“, pitao je Nadok. Zvučao je potreseno. Verovatno se i osećao tako.

„Da li se nosiš mišlju da napustiš svoje ljude?“, zareža Džedrenka. „Okupićemo ih i napasti, ti...!“ Preseče se, krkljajući, jer se vrh Kejridovog mača uredno zario u njegovo grlo. Postojalo je vreme kada su se budale mogle trpeti, i vreme kada to nije bilo moguće. Dok je čovekpadao iz sedla, Kejrid vešto obrisa oštricu o škopčevu belu grivu pre no se životinja dala u beg. Postojalo je, takođe, i vreme za malu predstavu.

„Okupićemo ono što se može okupiti, Nadoče“, reče on, kao da Džedrenka uopšte nije progovorio. Kao da ga nikada nije ni bilo. „Spasićemo što se može spasti, i povući se.“

Okrenuvši se da odjaše naniže ka prolazu gde su munje sevale i gromovi zavijali, on naredi Angaru, mladom čoveku čvrstog pogleda na brzom konju, da pojaše na istok i podnese izveštaj o onome što se ovde dogodilo. Možda je letač mogao da vidi, a možda i ne, mada je Kejrid slutio da sada zna zašto su leteli tako nisko. Slutio je da su visoka gospa Surot i zapovednici u Ebou Daru takođe već znali šta se događa ovde. Je li danas dan kada će umreti za caricu? On zabode pete u konjske sapi.

S tog ravnog, slabo pošumljenog grebena, Rand se zagledao ka zapadu, preko šume pred sobom. Dokga je Moć ispunjavala život, tako sladak; ogavnost, tako ogavna mogao je da raspozna pojedinačne listove, ali to nije bilo dovoljno. Tai’daišar je udarao kopitom. Stenoviti vrhovi iza, na obe strane, i svuda uokolo, premašivali su visinu grebena za čitavu milju ili više, ali je sam greben stajao prilično iznad vrhova drveća pod njim, koje se prostiralo preko pošumljene doline, više od lige po dužini i gotovo isto toliko po širini. Tamo dole sve je bilo mirno. Tiho poput Praznine u kojoj je lebdeo. Tiho za sada, u svakom slučaju. Tu i tamo pramenovi dima dizali su se s mesta gde su dva ili tri zbijena stabla gorela poput baklji. Samo ih je opšta vlaga sprečavala da pretvore dolinu u zgarište. Flin i Dašiva su bili jedini Ašamani koji su još uvek bili s njim. Svi su ostali bili dole, u dolini. Ova su dvojica stajala malo dalje od njega, na rubu šumarka, držeći uzde svojih konja i zureći dole u šumu. Odnosno, Flin je zurio, jednako napregnuto kao i sam Rand. Dašiva bi samo povremeno bacio pogled, kriveći usne, ponekad mrmljajući za sebe tako da je to teralo Flina da se uzvrpolji i iskosa ga odmerava. Moć je ispunjavala oba čoveka, gotovo da ih je preplavljivala, ali Lijus Terin, za promenu, nije rekao ništa. Činilo se da se poslednjih dana taj čovek sve više povlači i skriva.

Na nebu je zapravo bilo sunčeve svetlosti, a razuđeni oblaci bili su sivi. Prošlo je pet dana otkada je Rand doveo svoju malu vojsku u Altaru, pet dana otkada je video prve mrtve Seanšane. Od tad ih nije video mnogo. Misao kliznu po površini Praznine. Kroz rukavicu je mogao da oseti čaplju utisnutu na dlan kojim je stiskao Zmajevo žezlo. Tišina. Nije bilo letećih stvorova na vidiku. Tri su poginula, munjama strgnuta s neba, pre no su njihovi jahači naučili da se drže podalje. Bašer je bio očaran tim stvorovima. Tišina.

„Možda je gotovo, moj gospodaru Zmaju.“ Ejlilin glas je bio miran i hladan, ali je tapšala vrat svoje kobile, iako životinja nije imala potrebu za umirivanjem. Iskosa je odmerila Flina i Dašivu pa se ispravila, ne želeći da pred njima pokaže i tračak uznemirenosti.

Rand uhvati samog sebe kako pevuši, pa se smesta prekide. To je bila navika Lijusa Terina kada bi posmatrao zgodnu ženu, a ne njegova. Nije njegova! Svetlosti, ako počinje da se ponaša poput tog čoveka čak i kad ovaj nije tu.