Putanja bodeža

Iznenada, u dolini odjeknu potmula grmljavina. Vatreni vodoskoci sunuše iz drveća na udaljenosti od dobre dve milje ili dalje, a onda ponovo, i ponovo, ponovo. Munje udariše dole, u šumu, nedaleko od mesta gde su cvetali visoki plamenovi, pojedinačne trake poput isprekidanih plavo-belih kopalja. Jedan nalet munja i vatre i ponovo je sve bilo mirno. Ovoga puta nije se zapalilo nijedno drvo.

Nešto od toga je bio saidin. Delimično.

Začu se vika, nejasna i daleka, s drugog kraja doline, pomislio je. Predaleko, čak i za njegov saidinom izoštren sluh, da bi mogao čuti sudaranje čelika. I pored svega, Ašamani i Posvećeni i Borci nisu bili jedini koji su učestvovali u bici.

Anaijela ispusti dubok uzdah; mora da je zadržavala vazduh od trenutka kada je počela razmena Moći. Ljudi koji se bore čelikom nisu je uznemiravali. A tada ona potapša vrat svoga konja. Škopac jedva da je trznuo uhom. To je bilo nešto što je Rand primetio u vezi s ženama. Vrlo često, kada bi žene bile uznemirene, pokušavale su da umiruju sve oko sebe, bez obzira je li to bilo potrebno ili ne. Mogao je poslužiti i nečiji konj. Gde je Lijus Terin?

Razdražen, naže se napred da bi ponovo proučio šumske krošnie. Drveće je ponajviše bilo zimzeleno hrast, bor i kožolist i uprkos nedavnoj suši, uspešno je skrivalo predeo, čak i od njegovog izoštrenog vida. Naizgled nemarno, on dotače uski zamotuljak pod kožom svog stremena. Mogao bi da pokuša uz pomoć. Da napadne naslepo. Mogao bi da odjaše dole, u šumu. I da ne vidi ništa dalje od deset koraka. Tamo dole ne bi bio mnogo upešniji regoli neki od Boraca.

Među drvećem u pravcu grebena otvorio se prolaz, srebrnasta traka se proširila u otvor kroz koji se videlo drugačije drveće i gusto, smeđe zimsko šiblje. Borac bakarne kože, s tankim brkovima nad gornjom usnom i malim biserom u uhu iskoračio je i pustio da prolaz nestane. Pred sobom je terao jednu sul’dam, čije su ruke bile vezane pozadi zgodnu ženu, ako se izuzme ljubičasta izraslina na jednoj strani glave. Mada, činilo se da se on uklapa s njenim mrkim izgledom, koliko i s njenom izgužvanom, od lišća umrljanom haljinom. Ona je preko ramena pokazivala zube Borcu koji ju je gurao preko grebena, ka Randu, a onda podiže glavu i pokaza ih i Randu.

Borac se ukruti, uvežbano pozdravljajući. „Borac Arlin Nalaam, moj gospodaru Zmaju“, grmnu on, zureći pravo u Randovo sedlo. „Moj gospodar Zmaj naredio je da se svaka uhvaćena žena dovede pred njega.“

Rand klimnu. To je bilo samo kako bi ostavio utisak da nešto radi, proverava zatvorenice ne bi li bio siguran jesu li one to što je svaka budala mogla videti da su. „Odvedi je do dvokolica, Borče Nalaame, a onda se vrati u bitku.“ Zamalo je zaškrgutao zubima pošto je to izgovorio. Vrati se u bitku. Dok Rand al’Tor, Ponovorođeni Zmaj i kralj Ilijana, sedi na svom konju i posmatra vrhove drveća!

Nalaam ponovo otpozdravi pre nego što je počeo da gura ženu pred sobom, ali nije bio spor u tome. Ona je nastavila da se osvrće preko ramena, mada ovog puta ne prema Borcu. Prema Randu. Razrogačenih očiju, razjapljenih usta, zaprepašćena. Zbog nečega je Nalaam nije cimnuo da se zaustavi sve dok nije došao do mesta gde je bio izašao. A samo je bilo potrebno da se odmakne dovoljno daleko kako ne bi povredio konje.

„Šta to radiš?“, zapovedno upita Rand dok je saidin ispunjavao čoveka.

Nalaam se upola okrete ka njenu, kratko oklevajući. „Čini mi se da je lakše odavde, ako koristim mesto gde sam već pravio prolaz, moj gospodaru Zmaju. Saidin... Saidin je nekako... čudan... za mene ovde.“ Njegova zatvorenica se okrenu da bi mu se namrštila.

Trenutak kasnije, Rand mu dade znak da nastavi. Flin se pravio kao da je veoma zainteresovan za kolane na sedlu svoga konja, ali proćelavi starac samo se slabo nasmešio. Nadmeno. Dašiva... se kikotao. Flin je bio prvi koji je bio pomenuo čudan osećaj u vezi sa saidinom u ovoj dolini. Naravno, Narišma i Hopvil su ga čuli, a Mor je dodao svoje priče o „neuobičajenosti“ oko Ebou Dara. Nikakvo čudo što su svi sada tvrdili da osećaju nešto, mada niko nije mogao reći šta. Saidin je prosto bio... čudan. Svetlosti, s tako gustom naslagom prljavštine na muškoj polovini Izvora, kako bi drugačije mogao da se oseća? Rand se nadao da nisu svi počeli da pate od njegove nove bolesti.

Nalaamov prolaz se otvorio, pa je nestao za njim i njegovom zatvorenicom. Rand dozvoli sebi da stvarno oseti saidin. Život i prljavština izmešani; led naspram kojeg je srce zime delovalo toplo, i vatra naspram koje su plamenovi kovačnice delovali hladno; smrt, koja je čekala da se oklizne. Koja je želela da se on oklizne. Nije delovao nimalo drugačije. Ili jeste? Namršti se ka mestu gde je Nalaam nestao. Nalaam sa onom ženom.