Raskršće sumraka

Niska žena se još trenutak bavila svojim suknjama. „Naređeno mi je da preuzmem upravljanje nad sestrama koje ovde zateknem“, nadmeno je kazala, „i učinim šta mogu." Trenutak kasnije uzdahnula je i nevoljno se ispravila. „Nad sestrama koje zateknem pod Kovarlom. Ali začelo..."

Ovoga puta Katerina je prekide. „Narenvin, ja nikada nisam bila pod Kovarlom, stoga se te naredbe ne odnose na mene. Ujutro ću poći da nađem te tvoje tri-četiri ribarske kolibe."

„Ali...“

„Dosta, Narenvin“, Katerina je ledeno saseče. „Dogovori se s Kovarlom." Crnokosa žena krajičkom oka pogleda svoju sestru po ađahu. „Tarna, pretpostavljam da bi ti mogla sa mnom. U ribarskom čamcu valjda ima mesta za nas dve." Tarna klimnu glavom najmanje što je mogla, moguće u znak zahvalnosti.

Završivši svoj posao, dve Crvene se bolje ogrnuše plaštovima i kao da lebde pođoše ka vratima što vode u unutrašnjost kuće. Narenvin ih razdraženo pogleda s leđa, pa se okrenu Gavinu, lica koje je počelo da poprima privid spokoja.

„Znaš li nešto o mojoj sestri?" upita je on pre nego što je stigla da otvori usta. „Znaš li gde je?“

Žena je bila baš umorna. Trepnula je, a on je skoro mogao videti kako smišlja odgovor koji mu ništa neće reći.

Zastavši na pola puta do vrata, Tarna kaza: „Kada sam je poslednji put videla, Elejna je bila s pobunjenicama." Sve se oči zalepiše za nju. „Ali sestra ti je sigurna od odmazde“, smireno je nastavila, „stoga nemoj da lupaš glavu zbog toga. Prihvaćene ne mogu da biraju koje sestre da slušaju. Dajem ti reč - po zakonu njoj zbog toga ne može biti naneto trajno zlo." Izgleda da nije bila svesna Katerininog ledenog pogleda niti Narenvininih iskolačenih očiju.

„Mogla si i ranije da mi kažeš“, grubo odgovori Gavin. Niko se ne obraća grubo jednoj Aes Sedai, bar ne po drugi put, ali on više nije mario. Jesu li se druge dve iznenadile zato što Tarna zna odgovor ili zato što mu ga je dala? „Kako to misliš, trajno zlo?“

Bledokosa sestra se kratko nasmeja. „Ne mogu valjda da ti obećam da neće primiti nekoliko bubotaka ako se previše isprsi. Elejna jeste Prihvaćena, a ne Aes Sedai. Ali to je štiti od veće kazne ako ju je neka sestra zavela na pogrešan put. A ti me nikada nisi pitao. Sem toga, nije joj potrebno spasavanje sve i da ti to možeš. Ona je s Aes Sedai. Sada znaš onoliko koliko mogu da ti kažem o njoj, pa idem da ugrabim nekoliko sati sna pre zore. Prepuštam te Narenvin.“ Katerina ju je gledala kako odlazi potpuno bezizrazno - žena sazdana od leda s očima mačke grabljivice - ali onda i sama izađe iz sobe tako brzo da se plašt zavijorio za njom.

„Tarna je u pravu“, kaza Narenvin kad se vrata zatvoriše za Katerinom. Ta sitna žena možda nije bila umešna u izigravanju spokoja i tajanstvenosti u poređenju s druge dve, ali to joj je sasvim lepo polazilo za rukom kada je ostala sama. „Elejna je nepovratno vezana za Belu kulu. A i ti si, premda govoriš o odricanju. Istorija Andora vezuje te za Kulu.“

„Narenvin Sedai, svi su Omladinci za Kulu vezani svojim izborom“, reče Radžar i svečano joj se pokloni. Narenvin nije skidala pogled s Gavina.

On sklopi oči, jedva se suzdržavajući da ih ne protrlja nadlanicama. Omladnici jesu vezani za Belu Kulu. Niko nikada neće zaboraviti da su se u dvorištu Kule borili da spreče izbavljenje svrgnute Amirlin. Ta priča će ih pratiti sve do groba. To ga je žigosalo, kao i njegove tajne. Nakon sveg tog krvoprolića, on je čovek koji je pustio Sijuan Sanče da ode. Ali još važnije, Elejna ga je vezivala za Belu kulu, kao i Egvena al’Ver, i nije znao koji je čvor čvršće vezan - ljubav prema sestri ili ljubav njegovog srca. Napustiti jednu znači napustiti sve tri, a on do poslednjeg daha neće napustiti Elejnu ili Egvenu.

„Imaš moju reč da ću učiniti sve što mogu“, umorno kaza. „Šta Elaida hoće od mene?“

Nebo iznad Kaemlina bilo je vedro, a sunce se bližilo podnevnom zenitu kao nekakva bledozlatna lopta. Prosipalo je blistavu svetlost na beli snežni pokrivač predela oko grada, ali nije davalo nimalo toplote. Svejedno, vreme je bilo toplije nego što bi Davram Bašer očekivao da je u Saldeji, mada nije žalio zbog krznene postave svog novog plašta. U svakom slučaju, bilo je dovoljno hladno da mu dah guste brkove zabeli više nego što su to godine već učinile. Stajao je do gležnjeva u snegu posred ogoljenog drveća na jednoj uzvisini, možda ligu severno od Kaemlina, i kroz dug pozlaćen durbin osmatrao dešavanja na niziji jedno milju južno od njega. Brzi ga je nestrpljivo glavom gurnuo u rame, ali on nije obraćao pažnju na konja. Brzi nije voleo da stoji u mestu, ali ponekad se i to mora, voleo ne voleo.