Raskršće sumraka

Bašer okrenu durbin prema bivaku, pa ga pritisnu uz oko da bi bolje video. Vojnici su i dalje kopali ašovima i pijucima, a drugi su s nekih kola skidali vreće i burad. Plemići i zapovednici obilazili su bivak šetajući konje i gledajući kako napreduju radovi. Svi mirni i spokojni kao stoka na ispaši. Naposletku, neko pokaza ka grebenu između njih i grada, pa još neko i još neko. Konjanici poteraše atove u kas, očigledno uzvikujući naredbe. Medveđi barjak taman što se popeo na uzvisinu i ušao u vidno polje ljudi u bivaku.

Bašer tutnu durbin ispod ruke i namršti se. Nisu postavili stražu na uzvišici da ih upozori na ono što se dešava van njihovog vidika. To je glupo, sve i da je sasvim sigurno da ih niko neće napasti. Možda bi bilo od koristi da su i oni u drugom bivaku tako nehajni, ako neko ne ispravi tu njihovu grešku. On razdraženo frknu kroz brkove. To u slučaju da će se boriti protiv ljudi u opsadi. Jednim pogledom vide da su kola pod pratnjom gardista već na pola puta do Tarvalonske kapije. Vozari su šibali zaprege kao da su im Troloci za petama ili možda samo zbog onog zapovednika s ešarpom, koji je iz nekog razloga mahao mačem iznad glave. „Danas neće biti plesanja“, primeti.

„Onda imam pametnija posla nego da gledam mokrozemce kako kopaju rupe“, odgovori Bael. „Neka bi uvek našao vode i hlada, Davrame Bašeru.“

„Trenutno bih radije da imam suve noge i toplu vatru“, ne razmišljajući promrmlja Bašer u odgovor, a onda istog trena požele daje oćutao. Zgaziš li čoveku njegove običaje, moguće da će probati da te ubije - a Aijeli su čudni i bez svojih običaja.

Ali Bael zabaci glavu i gromko se nasmeja. „Davrame Bašeru, mokrozemci sve okrenu naglavačke." Na neobičan pokret njegove desne ruke ostali Aijeli skočiše na noge i dugim i lakim koracima potrčaše na istok. Izgleda da im sneg ni najmanje nije smetao.

Vrativši durbin u kožnu navlaku što je visila okačena o sedlo njegovog konja, Brzog, Bašer uzjaha i potera riđana na zapad. Pratioci su ga čekali na padini i poteraše konje za njim uz tek jedva čujnu škripu kože i bez zveckanja neprivezanog metala. Bilo ih je manje nego u Baelovoj pratnji, ali sve su to bili prekaljeni ljudi s njegovih imanja kod.Tira, koje je mnogo puta vodio u Pustoš pre nego što ih je poveo na jug. Svako od njih je znao koji deo puta da drži na oku, ispred ili iza, levo ili desno, visoko ili nisko - i svi su neprestano okretali glave. Nadao se da to ne rade samo reda radi. Šuma je tu bila retka i sva stabla ogoljena izuzev hrastova i kožolista, borova i jela, ali snegom pokrivena zemlja bila je tako zatalasana da je stotinu konjanika moglo biti na pedeset koraka od njih a da ih niko ne primeti. Nije on tako nešto očekivao, ali čoveka uvek ubije ono što ne očekuje. I ne razmišljajući šta čini, olabavio je mač u kanijama. Jednostavno moraš očekivati neočekivano.

Tumad je zapovedao pratnjom, kao što je to obično činio kad Bašer nije imao neki važan zadatak za mladog poručnika. Bašer gaje pripremao. Umeo je on da razmišlja i sagledava i dalje od nosa; ako poživi dovoljno dugo, suđeno mu je da dosegne neki viši čin. Visok čovek, mada dve šake niži od Baela, danas je bio zlovoljnog izraza lica, što je bilo očigledno kao da mu je izrastao drugi nos.

„Tumade, šta te muči?"

„ Aijel je u pravu, milostivi." Tumad besno cimnu svoju gustu crnu bradu, zgrabivši je pesnicom u oklopnoj rukavici. „Ovi Andorci nam pljuju pred noge. Ne dopada mi se što teram konja od njih dok nam se rugaju." Pa, još je mlad.

„Možda ti je dosadno?“, nasmeja se Bašer. „Hoćeš više uzbuđenja? Tenobija je svega pedeset liga severno od nas. Ako je verovati glasinama, povela je sa sobom Etenajil Kandorsku, Paitara Arafeljanina, pa čak i onog Šijenarca Easara. Sva sila Krajina pošla je da nas traži, Tumade, a čujem i da oni Andorci u Murandiji baš ne vole to što smo u Andoru. Ako ih ona vojska Aes Sedai s kojom su suočeni ne pregazi - ako već nije - možda i oni pođu da nas traže. Kad smo već kod toga, možda će to i Aes Sedai, pre ili posle. Pojahali smo za Ponovorođenog Zmaja i ne bih rekao da će to ijedna sestra zaboraviti. A tu su i Seanšani, Tumade. Zar zaista misliš da smo završili s njima? Doći će oni k nama, ili ćemo mi morati k njima - jedno od toga je sigurno. Vi mladi ne znate šta je uzbuđenje ni kad vam gmiže kroz brkove!"

Tihi smeh pronese se među konjanicima iza njih, mahom Bašerovih godina, a čak i Tumadovi beli zubi blesnuše kroz bradu kada se iscerio. Svi su oni već bili na pohodima, premda nikad na nekom tako čudnom. Osvrćući se oko sebe, Bašer je gledao kuda jaše kroz drveće, ali ne s punom pažnjom.