Raskršće sumraka

Kada je Kecuejn pre nedelju dana otišla, poverivši njoj da o svemu vodi računa, činilo se prilično jasno šta bi trebalo da radi - da se postara da kairhijenski lonac ne počne ponovo da ključa. To je tada izgledalo kao jednostavan zadatak, mada se ona retko kada petljala u politiku. Samo je jedan plemić zadržao značajne oružane snage, a Dobrejn je mahom sarađivao i izgleda da je želeo da održi kakav- takav mir. Naravno, prihvatio je ono glupo imenovanje. Dečko je imenovao i domostrojitelja Tira, i to čoveka koji se pre mesec dana pobunio protiv njega! Ako je isto to uradio i u Ilijanu... Činilo se to veoma verovatnim. Ta imenovanja sestrama koje će na kraju morati da razmrse sve te konce doneće neopevane nevolje! Taj dečko samo nevolje donosi! A opet, Dobrejn je svoj novi položaj za sada koristio samo da bi upravljao gradom - i da tiho prikuplja podršku u korist prava Elejne Trakand na Sunčev presto, ako ga ikada zatraži. Samicu je time bila zadovoljna, pošto nije marila kome će Sunčev presto pripasti. Uopšte nije marila za Kairhijen.

Sneg ispred njenog prozora komešao se nošen naletima vetra kao beli kaleidoskop. Tako... spokojno. Je li ikada cenila spokoj? Ako jeste, ne može da se seti.

Ali ni mogućnost da Elejna Trakand otme presto, niti Dobrejnova nova titula nisu izazvali ni izbliza onoliko strepnje kao besmislena i besmisleno istrajna glasina da mali Al’Tor ide u Tar Valon da se potčini Elaidi, premda ona ništa nije učinila da takve glasine suzbije. Od te priče svi su se ukočili od straha, od plemića do konjušara, što je bilo veoma dobro za održavanje reda i mira. Igra kuća potpuno se zaustavila; pa dobro, u poređenju s uobičajenim stanjem stvari u Kairhijenu. Verovatno su tome od neke pomoći bili i Aijeli koji su došli u grad iz svog ogromnog logora nekoliko milja istočno, mada ih je običan svet mrzeo. Svi znaju da Aijeli slede Ponovo rođenog Zmaja i niko nije imao namere da učini išta zbog čega bi se našao na pogrešnom kraju hiljade aijelskih kopalja. Mladi Al’Tor je mnogo korisniji odsutan nego prisutan. Zbog glasina koje su pristizale sa zapada o Aijelima koji pljačkaju, pale i ubijaju koga stignu - kako trgovci tvrde - ljudi su bili još oprezniji prema onima što su bili tu.

Zapravo, izgleda da ama baš ništa ne remeti kairhijenski mir i spokoj, izuzev povremene ulične tuče između stanovnika Forgejta i gradskih žitelja, koji su ove bučne i šareno odevene ljude smatrali jednako tuđinima kao Aijele, samo daleko bezbednijim za tuču. Grad je bio dupke pun; ljudi su spavali gde god nađu sklonište od hladnoće, ali zalihe hrane bile su više nego dovoljne, premda se nije prelivalo, a trgovina je zapravo bila bolja nego što se to zimi očekuje. Sve u svemu, trebalo bi da bude zadovoljna što izvršava Kecuejnina uputstva dobro koliko to jedna Zelena poželeti može. Samo što će Kecuejn očekivati više. Uvek je tako.

„Samicu, slušaš li ti mene?“

Samicu uzdahnu i okrenu se od mirnog pogleda kroz prozor, trudeći se da ne zagladi suknje sa žutim prugama. Srebrna zvonca u kosi tiho su zveckala, ali danas je taj zvuk nije smirivao. Ni u najboljim okolnostima nije joj bilo potpuno prijatno u njenim odajama u palati, mada je rasplamsala vatra u širokom mermernom kaminu lepo grejala a krevet u susednoj sobi imao najbolji pernati dušek i jastuke punjene guščjim paperjem. Sve tri njene sobe bile su preterano kitnjaste na strogi kairhijenski način - ispod bele tavanice behu gipsani isprepletani kvadrati, široki graničnici debelo pozlaćeni, a drvene ploče kojima su zidovi obloženi uglačane tako da se meko presijavaju, ali svejedno tamne. Nameštaj je bio još tamnijih boja, masivan, oivičen tankim zlatolistom i ukrašen intarzijama od belokosti. Cvetni tairenski tepih u toj sobi bio je u potpunom drečavom neskladu sa svime ostalim i samo je naglašavao koliko je sve uštogljeno. U poslednje vreme sve joj je to previše ličilo na kavez.

Ali ono što zbog čega se zaista osećala nelagodno bila je žena s kosom u sitnim kovrdžama koja joj je padala do ramena - stajala je nasred ćilima, podbočena, ratoborno isturene brade i plavih očiju skupljenih koliko se namrštila. Sašala je nosila prsten Velike zmije, naravno, na desnoj ruci, ali i aijelsku ogrlicu i narukvicu od debelih đinđuva srebra i belokosti, zamršeno obrađenih i izrezbarenih, koje su delovale preterano kitnjasto naspram njene haljine od smeđe vune, jednostavne, mada lepo krojene i od dobre tkanine, visokog okovratnika. Svakako, taj nakit nije bio grub i prost, ali jeste bio... upadljiv i teško da je priličio jednoj sestri. Ako Samicu ikada bude mogla otkriti razlog zašto je počela da nosi taj nakit, mnogo toga bi joj moglo postati jasno. Mudre, naročito Sorilea, gledale su je kao da je budala zbog toga što to ne zna i bez pitanja, i nije im bilo ni na kraj pameti da joj odgovore. To prečesto rade, a naročito Sorilea. Samicu nije navikla da je smatraju budalom i to joj se nimalo nije dopadalo.