Raskršće sumraka

Zapravo, nije se brinuo zbog Tenobije. Samo Svetlost zna zašto su Easar i ostali odlučili da svi zajedno ostave granicu s Pustoši, a kamoli zašto su odande odvukli onoliko vojnika koliko glasine kažu da su poveli na jug. Ma čak i kad bi se ono što glasine kažu podelilo nadvoje, bilo bi previše. Nema sumnje da su imali razloge za koje su smatrali da su valjani i dovoljni i nema sumnje da je Tenobija delila to mišljenje. Ali znao je on nju; učio ju je da jaše, bio je uz nju dok je odrastala i uručio joj je slomljenu krunu kada je stupila na presto. Dobar je ona vladar, ni previše teške ruke, ni previše lake; pametna, mada ne uvek mudra; hrabra ali ne i lakomislena - ali reći da je plahovita previše je blag opis za nju. Ponekad je previše blago reći i da je usijane glave. Bio je ubeđen da ona ima sopstveni cilj, koji se razlikuje od ciljeva ostalih - glavu Davrama Bašera. Ako je to tako, malo je verovatno da će nakon tolikog prevaljenog puta prihvatiti novo progonstvo. Što duže Tenobija grize kosku, to ju je teže ubediti da je pusti iz čeljusti. Zanimljiva je to muka koja ih sve muči. Ona bi trebalo da je u Saldeji i da motri na granicu s Pustoši, ali trebalo bi da je i on tamo. Mogla bi ga najmanje dvaput osuditi za izdaju zbog onoga što je učinio otkad je došao na jug, ali on i dalje ne uviđa šta je drugačije mogao da uradi. Pobuna - kada hoće, Tenobija ume veoma labavo da odredi značenje te reči - pobuna je toliko užasna da o njoj i ne želi da razmišlja, ali hteo bi da mu glava još neko vreme ostane na ramenima. Muka je to golema.

Bivak s više od osam hiljada lakih konjanika koji su mu ostali nakon Ilijana i borbe protiv Seanšana prostirao se na većoj površini od bivaka na Tarvalonskom putu, ali nije se moglo kazati daje razbacan i neuredan. Konji su bili sapeti u ravnomernim redovima s potkivačnicom na oba kraja, između jednako pravih redova velikih sivih ili belih šatora, mada je sada većina njih bila poprilično okrpljena. Od trenutka kada truba zasvira pa dok se izbroji do pedeset, vojnici bi svi do jednog mogli biti u sedlu i spremni za bitku, a njegovi osmatrači su bili raspoređeni tako da osiguraju da vojnici imaju toliko vremena, pa i više. Čak su i šatori i kola onih što prate i slede vojsku, stotinu koraka južno od vojnika, bili uredniji od onih što su opsedali grad, kao da slede primer Saldejaca. Makar malo.

Dok je on dolazio sa svojom pratnjom, ljudi su se brzo i zloslutno kretali niz redove s ko njima, skoro kao daje oglašen znak za sedanje u sedla. Dosta njih je isukalo mačeve. Nečiji glasovi su ga dozivali, ali on je samo odjednom obamro kada je u središtu bivaka ugledao gomilu okupljenih, mahom žena. Mamuznuo je Brzog, a konj polete u galop. Nije znao da li ga neko sledi ili ne. Od krvi koja mu je tutnjala u ušima ništa nije čuo i ništa nije video sem gomile ispred svog šiljatog šatora. Šatora koji je delio s Deirom.

Kada je stigao do gomile, nije zastao da zauzda konja - samo je skočio iz sedla i dočekao se na noge već u trku. Čuo je ljude kako mu se obraćaju ali nije slušao šta mu to govore. Razdvajali su se pred njim i pravili mu put do njegovog šatora, da ih ne pogazi.

Ukopao se u mestu čim je ušao. Šator, dovoljno prostran da u njemu spava dvadeset vojnika, bio je prepun žena, supruga plemića i zapovednika, ali on pogledom smesta nađe svoju ženu Deiru kako sedi na stolici na rasklapanje posred čilima kojima je zemlja bila zastrta - i obamrlost iščile. Zna da će jednoga dana ona umreti - oboje će umreti - ali jedino se boji da živi bez nje. Tek onda shvati da joj neke žene pomažu da skine haljinu do pojasa. Jedna druga pritiska presavijenu tkaninu uz Deirinu levu ruku, a tkanina se crveni od krvi koja joj teče niz podlakticu i s prstiju kaplje u zdelu na ćilimu. U zdeli je već mnogo tamne krvi.

Ona ga istog trena ugleda, a oči joj blesnu na previše bledom licu. „Eto šta biva kad se stranci primaju među poslugu, mužu" preko mu kaza, naglašavajući reči dugim bodežom u desnici. Visoka kao većina muškaraca, palcima viša od njega i prelepa, lica uokvirenog kosom crnom kao gavranovo krilo no pobelelom na slepoočnicama, uvek je delovala upečatljivo, ali kada pobesni ume da izgleda gordo koliko svaka kraljica, pa i više. Čak i kada očigledno jedva sedi. Većini žena bilo bi neprijatno što su u muževljevom prisustvu ispred toliko ljudi nage do pojasa - ali ne Deiri. „Da nisi stalno uporno tražio da se krećemo brzinom vetra, mogli smo povesti valjane i čestite ljude s naših imanja da obavljaju sve potrebne poslove."

„Rasprava sa slugama, Deira?" upita on dižući obrvu. „Nikad ne bih pomislio da ćeš početi da ih prevaspitavaš noževima." Nekoliko žena ga ledeno pogleda ispod oka. Ne razgovaraju svi muževi i žene kao on i Deira. Neki ljudi misle da su njih dvoje čudni, pošto retko kada viču.