Raskršće sumraka

Deira ga namršteno ošinu pogledom, ali ipak joj se ote smeh. „Davrame, počeću otpočetka - i pričaću lagano, da bi me mogao razumeti“, dodade uz smešak, pa zastade da zahvali ženi koja je obmotavala beli laneni čaršav oko njenih nagih prsa. „Kada sam se vratila s jahanja, zatekla sam dva nepoznata čoveka kako preturaju po našem šatoru. Izvadili su bodeže, pa sam ja - prirodno - jednog udarila stolicom a jednog proburazila.“ Namršti se na ranu na ruci. „Ali ne dovoljno dobro, pošto mu je pošlo za rukom da me dodirne. Onda su ušle Zavion i još neke, a njih dvojica prosekli zadnji zid šatora i pobegli.“

Nekoliko žena smrknuto i zloslutno klimnu i zgrabi drške bodeža, koje su sve nosile; a onda Deira prekorno kaza: „Rekla sam im da se daju u poteru, ali one nisu htele da me ostave dok se ne postaraju za ovu ogrebotinu." Šake pustiše bodeže a lica pocrveneše, mada nijedna od žena nije delovala kao da se kaje zbog toga što nije poslušala. Bile su u škakljivom položaju. Deira je njihova vazalna gospa a on njihov vazalni gospodar, ali da suje ostavile da bi jurile lopove mogla je iskrvariti nasmrt, ma koliko tu ranu zvala ogrebotinom. „U svakom slučaju“, nastavi ona, „naredila sam pretragu. Lako će ih pronaći. Jedan ima čvorugu na glavi, a drugi krvari." Ona oštro i odsečno klimnu.

Zavion, vižljasta riđokosa gospa od Gahaura, diže iglu s provučenim koncem. „Milostivi, ako iznenada niste počeli da se zanimate za sitan vez“, kaza mu ledenim glasom, „mogu li predložiti da se povučete?"

Bašer pristade i kratko klimnu glavom. Deira nikada nije volela da je on gleda dok je zašivaju, a on nikad nije voleo da gleda dok je zašivaju.

Kada je izašao iz šatora, zastao je da glasno obznani kako je njegova milostiva supruga dobro i da se o njoj staraju, te da se svi vrate svojim poslovima. Muškarci su se razišli uz želje da se Deira oporavi, ali nijedna žena se nije ni makla. Nije ih pritiskao. Šta god on kazao, one će tu ostati dok se Deira ne pojavi, a pametan čovek pokušava da izbegava bitke koje ne samo da će izgubiti, već će usput ispasti budala.

Tumad ga je čekao na rubu gomile i odmah pošao rame uz rame s njim. Bašer je hodao ruku čvrsto stisnutih iza leđa. Već dugo on to ili već nešto slično tome očekuje, ali skoro daje počeo misliti kako se to ipak neće desiti. A nikada nije ni pomišljao da bi Deira zbog toga mogla poginuti.

„Milostivi, ta dvojica su pronađena“, kaza Tumad. „To jest, izgled im se podudara s opisom koji je gospa Deira dala." Bašer se tržnu i pogleda ga ubilačkog izraza lica, a mladić brzo dodade: „Pronađeni su mrtvi, milostivi, odmah ispred logora. Obojica ubijena jednim udarcem uzanim sečivom." Ubode se prstom u potiljak, odmah iza uva. „Mora da je tu bilo više ljudi, ako taj jedan nije bio brži od kamene guje."

Bašer klimnu. Smrt je često cena neuspeha. Dvojica da pretražuju, a koliko njih da ih ućutka? Koliko ih je preostalo i koliko će vremena proći pre nego što ponovo pokušaju? A najgore od svih pitanja - ko stoji iza toga? Bela kula? Izgubljeni? Izgleda da su odlučili umesto njega.

Niko sem Tumada nije bio dovoljno blizu da ga čuje, ali on je svejedno pričao tiho i pažljivo birao reči. Smrt je ponekad i cena nemara. „Znaš li gde da pronađeš čoveka koji me je juče posetio? Nađi ga i reci mu da sam saglasan, ali da će ih biti nekoliko više nego što smo pričali."

Lagani paperjasti sneg što je padao na grad Kairhijen samo je malčice prigušivao jutarnje sunce, tek ublažujući bleštavilo. Kroz visok, uzan prozor Sunčeve palate, zastakljen debelim oknima da ne bi bilo hladno, Samicu je jasno videla drvene skele podignute oko uništenog dela dvorca, slomljene kocke tamnog kamena još zasute šutom i stepenaste kule naglo zaustavljene da ne dosegnu visinu ostalih kula. Jedna od njih, Kula izašlog sunca, jednostavno više nije postojala. Nekoliko gradskih čuvenih „kula bez vrhova" naziralo se kroz bele pahulje - ogromni četvrtasti tornjevi s velikim grudobranima, daleko viši od bilo koje kule pripojene palati, uprkos tome što je podignuta na najvišem brdu u brdovitom gradu. I one su bile zaklonjene skelama. I dvadeset godina nakon što su ih Aijeli spalili do temelja još nisu potpuno obnovljene; možda će biti za još dvadeset. Naravno, po ovom vremenu nije bilo radnika na skelama. Priželjkivala je da sneg i njoj pruži predah.