Raskršće sumraka

Desetak ljudi stvori se iz noćnih senki među drvećem i okruži nju i Belu. Izgleda da svi misle kako je ona Sijuan, ali to je u redu. Za njih je Aes Sedai - Aes Sedai. Odveli su je do mesta gde je Bod sedela na konju ne mnogo višem od Bele, umotana u tamni plašt. I haljina joj je bila tamna. Noćas bi belo bilo upadljivo.

I Bod prepozna Belu, pa pruži ruku da počeše kobilu po uvu kada je Egvena zauzda pored nje.

„Ostaćeš na obali“, tiho joj kaza Egvena. „Možeš da se vratiš sa mnom kada završim."

Bod tržnu ruku kao da se opekla. „Zašto?“, upita, ali ne zahtevajući da čuje odgovor. Bar je toliko naučila. „Mogu ja to. Leana Sedai mi je objasnila i ja to mogu."

„Znam da možeš. Ali ne dobro kao ja. Ne još." To je previše zvučalo kao prekor koji ona nije zaslužila. „Bod, ja sam Amirlin Tron. Neke odluke samo ja mogu da donesem. A nešto ne bi trebalo da tražim od polaznice kada ja mogu to da uradim bolje.“ Možda to nije mnogo blaže, ali ne može da joj objasni za Larinu i Nikolu, ili koju cenu Bela kula zahteva da sve njene kćeri plate. Ono prvo Amirlin ne može da objasni jednoj polaznici, a jedna polaznica nije spremna da sazna to drugo.

Čak i u mraku se po ukočenosti Bodinih ramena videlo da ne razume, ali takođe je naučila da se ne raspravlja sa Aes Sedai. Baš kao što je naučila da Egvena jeste Aes Sedai. Ostalo će naučiti vremenom. Kula ima sve vreme ovoga sveta da je poduči.

Egvena sjaha i pruži Beline uzde jednom vojniku, pa zadiže suknje i zagaca kroz sneg prema zvucima koji su govorili da se nešto teško vuče i tegli. Bio je to veliki čamac na vesla, koji su vukli i gurali po snegu kao sanke. Velike sanke koje moraju da se okreću i zakreću između stabala, mada s manje psovki kada su ljudi koji guraju i vuku shvatili da ih ona sledi. Većina muškaraca pazi šta priča pred Aes Sedai, a bez obzira na to što zbog mraka i njene kapuljače ne mogu da joj vide lice, koja bi druga bila tu pored reke? A sve i da znaju da ona nije žena koja je isprva trebalo da pođe s njima, ko sme da propituje Aes Sedai?

Gurnuše čamac u vodu, pazeći da ne dođe do bučnog pljeska, pa se šestorica na brzinu ukrcaše da stave vesla u krpama obmotana ležišta. Bili su bosi kako bi izbegli škripu čizama po daskama. Tim vodama plove manji čamci, ali noćas se moraju izboriti sa strujama. Jedan od ljudi na obali pruži joj ruku da joj pomogne da se ukrca, a ona sede na klupu pri pramcu, pa se umota u plašt. Čamac skliznu dalje od obale, potpuno tih izuzev slabašnog zvuka vesala koja seku vodu.

Egvena pogleda južno, prema Tar Valonu. Beli zidovi belasali su se na svetlosti bremenitog meseca, a od svetlosti koja se prosipala kroz prozore grad je prigušeno blistao, skoro kao da je čitavo ostrvo prigrlilo saidar. Bela kula isticala se čak i u mraku, sa svetlošću u prozorima, blistajući pod mesecom. Nešto prelete preko meseca, a njoj dah stade. Na tren pomisli da je to bio Draghkar, što je zlo znamenje baš te noći. Na kraju je zaključila da je reč samo o šišmišu. Mora da je proleće blizu kada su šišmiši počeli da izlaze. Još bolje se umotavši u plašt, zagleda se prema gradu sve bližem. I bližem.

Kad se visoke zidine Severne luke pojaviše pred čamcem, veslači zaveslaše u suprotnom smeru tako da pramac samo što ne udari u zid pored ulaza u luku. Egvena skoro pruži ruku da se zaštiti od bledog kamena pre nego što čamac udari u zid. Taj udarac bi vojnici na straži začelo čuli. Ali vesla samo malo zatalasaše vodu i čamac stade taman tako da ona može da dodirne ogromni gvozdeni lanac koji se pružao preko luke, ogromnih karika pomalo sjaktavih od masti kojom su premazane.

Ali nije bilo potrebe da ih dodiruje. Niti da čeka. Prigrlivši saidar, jedva da je stigla da oseti životnost kako je ispunjava pre nego što je postavila tkanja. Zemlja, Vatra i Vazduh okružiše lanac; Zemlja i Vatra ga dodirnuše. Crno gvožđe blesnu u belinu čitavom širinom ulaza u luku.

Na tren shvati da neko nedaleko od nje prihvata Izvor, iznad - na zidu; a onda nešto udari čamac, udari nju i ona oseti kako je hladna voda guta, puni joj nos i usta. Tama.

Egvena oseti nešto tvrdo pod sobom. Čula je žene kako pričaju. Uzbuđeni glasovi.

„Znaš li ko je ovo?“

„Vidi, vidi. Noćas nam je ulov bolji nego što smo se nadale."

Nešto joj pribiše uz usne i neka topla tečnost skliznu joj u usta, ukusa blago nalik na metvicu. Grčevito proguta tu tekućinu, odjednom shvativši koliko joj je hladno i da se sva trese. Oči joj se otvoriše i usredsrediše na lice žene koja joj drži glavu i pehar. Svetiljke koje su držali vojnici što su se gurali oko nje davale su taman dovoljno svetlosti da jasno razazna lice. Bezvremeno lice. Nalazi se u Severnoj luci.

„Tako je, devojko“, ohrabrivala ju je Aes Sedai. „Popij sve to. Za sada - jaka mera.“

Egvena pokuša da odgurne pehar, da prigrli saidar, ali osećala je kako klizi u tamu. Čekale su je. Neko ju je izdao. Ali ko?

EPILOG Odgovor