Raskršće sumraka

Egvena klimnu. „Molim te, reci da se Daišar osedla..." Ne. Neki ljudi sada već znaju da prepoznaju Amirlininog konja. Previše njih. Nema više vremena za rasprave i objašnjavanja. Nema vremena da dokazuje svoju vlast. „Reci da se osedla Bela i sačekaj me na uglu dve ulice severno odavde." I Belu znaju skoro svi. Sijuaninog konja svi znaju.

„Majko, šta nameravaš da uradiš?" zabrinuto Sijuan upita.

„Nameravam da odem na jahanje. I Sijuan - nikome da nisi rekla." Pogledala ju je pravo u oči. Sijuan je bila Amirlin i mogla je i kamenu da obori pogled. Sada je Egvena Amirlin. „Nikome, Sijuan. Sada idi. Idi. I požuri." Čela i dalje namrštenog, Sijuan požuri.

Čim je ostala sama, Egvena skide ešarpu sa vrata, pažljivo je presavi i tutnu u torbicu za pojasom. Plašt joj je bio debeo i od dobre vune, ali sasvim jednostavan. Bez te ešarpe oko vrata može biti bilo ko.

Pločnici ispred njene radne sobe bili su prazni, naravno, ali kada je prešla smrznutu ulicu, morala je da se probija kroz uobičajenu belu reku polaznica prošaranu Prihvaćenima i ponekom Aes Sedai. Polaznice su povijale kolena pred njom, ne zastajkujući, a Prihvaćene padale u naklone dok je prolazila, čim vide da joj se suknje ispod plašta ne bele, dok su Aes Sedai skladnim koracima klizile pored nje lica sakrivenih kapuljačama. Ako je neka primetila da je ne sledi Zaštitnik, pa, veliki broj sestara nema Zaštitnika. A nisu ni sve okružene blistavim oblakom saidara. Samo većina.

Dve ulice od njene radne sobe, stala je na rub drvenog pločnika leđima okrenuta reci užurbanih žena. Pokušala je da se ne brine. Sunce je bilo na pola puta ka zapadu, zlatna kugla probodena skršenim vrhom Zmajeve planine. Senka te planine već se pružila preko logora, prekrivši šatore večernjim sumrakom.

Sijuan se naposletku pojavi, jašući Belu. Čupava sitna kobila pružala je sigurne korake po skliskoj ulici, ali Sijuan se držala za uzde i sedlo kao da se boji da će pasti. Možda se i jeste pribojavala. Sijuan je jedna od najgorih jahačica koje je Egvena u životu videla. Kada je sjahala sva u oluji sukanja i progunđanih psovki, izgledala je kao da je jedva spasla živu glavu. Bela zarza prepoznavši Egvenu. Namestivši rastršenu kapuljaču, i Sijuan zinu, ali Egvena je prekide digavši ruku pre nego što ova stiže da progovori. Videla je reč „majko“ kako nastaje na Sijuaninim usnama - i verovatno bi bila dovoljno glasna da se čuje na pedeset koraka daljine.

„Nikome ni reč“, tiho joj naredi Egvena. „Isto važi i za poruke i nagoveštaje.“ To bi trebalo da sve pokrije. „Pravi Čezi društvo dok se ne vratim. Neću da se brine.“

Sijuan nevoljno klimnu glavom. Delovala je bezmalo kao da se duri. Egvena je pretpostavljala da joj je bilo pametno to što je dodala u vezi s porukama i nagoveštajima. Ostavivši nekadašnju Amirlin Tron da se duri kao devojčica, jednim skladnim pokretom baci se u sedlo.

Isprva je zbog zaleđenih i izrovanih ulica morala stamenu kobilu terati korakom - ali i zato što bi se svi začudili da vide Sijuan kako brže jaše na Beli. Pokušala je da jaše kao Sijuan, nesigurno se njišući, držeći se za visoku jabuku sedla čas jednom a čas sa obe ruke. I ona se osećala kao da će pasti svakog časa. Bela okrenu glavu da je pogleda. Zna ko joj je na leđima i zna da Egvena bolje jaše. Egvena nastavi da oponaša Sijuan, pokušavajući da ne razmišlja o tome gde je sunce sada na nebu. Tako je jahala izlazeći iz logora, pored redova kola, sve dok je prva stabla nisu sakrila od šatora i vozila.

Onda se povila preko jabuke da pritisne lice uz Belinu grivu. „Nosila si me sve od Dve Reke“, prošapta. „Možeš li sada da budeš tako brza?“ Ispravi se i mamuznu je.

Bela nije mogla da galopira kao Daišar, ali njene stamene noge kopale su kroz sneg. Nekada je vukla kola, tako da nije bila ni trkački ni ratni konj, ali davala je sve od sebe, pružajući vrat hrabro kao Daišar. Bela je jurila, a sunce je sve niže klizilo po nebu kao da ga je neko podmazao. Egvena se povila u sedlu i terala kobilu. Znala je da ne može dobiti trku sa suncem. Ali biće vremena uprkos tome. Lupkala je petama u ritmu s Belinim kopitima, a Bela je galopirala.

Sumrak ih stiže, pa tama, pre nego što Egvena ugleda kako se mesec belasa na vodama reke Erinin. Još ima vremena. Bilo je to skoro isto ono mesto gde je sedela u Daišarovom sedlu u Garetovom društvu, gledajući brodove kako po vodi klize prema Tar Valonu. Zauzda Belu i oslušnu.

Tišina. A onda prigušena psovka. Tiho stenjanje muškaraca koji po snegu vuku veliki teret i pokušavaju da budu tihi. Poterala je Belu kroz drveće prema tim zvucima. Senke se uskomešaše i ona začu tih šapat čelika koji klizi iz kanija.

A onda neki čovek, nedaleko od nje promrmlja: „Znam ja tog ponija. To je jedna sestra. Ona što kažu da je bila Amirlin. Ne liči mi. Nije ništa starija od one za koju kažu da je sade Amirlin."

„Bela nije poni“, odbrusi Egvena. „Vodite me do Bod Kauton."