Raskršće sumraka

Nijedan sluga nije izašao da ga dočeka, mada to nije ni očekivao. Osana je nestala na samom početku nevolja koje su sada potresale Arad Doman kao kad pas trese pacova, a njene sluge su brzo prešle kod drugih pripadnika njene kuće, prihvatajući mesta što su im se nudila. U današnje vreme oni bez gospodara ili gladuju, ili postaju razbojnici - ili Zmajuzakleti. Sjahao je ispred širokog mermernog stepeništa na kraju dvorišta i pružio Streline uzde jednom oružniku, a Džalam je naredio ljudima da nađu neko sklonište za sebe i konje. Držeći na oku mermerne balkone i široke prozore oko dvorišta, kretali su se kao da očekuju da im se strela iz samostrela svakog časa zarije među plećke. Jedna vrata konjušnice stajala su blago odškrinuta, ali iako je bilo hladno, oružnici su se podelili i razišli po uglovima dvorišta, pribijajući se uz konje, tako da mogu držati na oku sve moguće pravce. Ako dođe do najgoreg, možda će se nekoliko njih izvući.

Skinuo je oklopne rukavice, pa ih je tutnuo za pojas i namestio čipku na rukavu dok se s Džalamom peo uz stepenište. Pod čizmama mu je pucketao najpre izgažen pa sleđen sneg. Suzdržavao se da skreće pogled i gledao je pravo pred sebe. Nema drugog izbora nego da izgleda samouvereno, kao da nema ama baš nikakve mogućnosti da se događaji odvijaju drugačije nego što on očekuje. Samopozdanje je jedan od preduslova za pobedu. Ako suparnička strana misli da si samouveren, ponekad je to skoro jednako dobro kao da zaista jesi. Na vrhu stepeništa Džalam otvori jedno krilo visokih izrezbarenih dveri hvatajući ga za pozlaćeni zvekir. Ituralde dodirnu prstom lažni mladež da vidi je li i dalje na svom mestu - obrazi su mu se toliko smrzli da nije osećao da li je crna somotska zvezda i dalje prilepljena - pre nego što je kročio unutra. I to siguran u sebe kao da je krenuo na bal.

Ogromno predvorje bilo je ledeno, jednako kao spoljašnjost. Dah im se istog trena pretvarao u gustu sumaglicu. Nije bilo nikakvih izvora svetlosti, pa je izgledalo kao da je čitavim tim prostorom ovladao sumrak. šareni podni mozaik sastojao se od slika lovaca i životinja, mada su pločice ponegde bile okrnjene, kao da je preko njih nešto teško prešlo ili možda padalo po njima. S izuzetkom jednog srušenog postolja, na kojem je možda stajala vaza ili kakva statueta, predvorje je bilo potpuno ogoljeno. Ono što nisu odnele sluge kada su pobegle, razbojnici su davno opljačkali. U predvorju ih je čekao samo jedan čovek, sedokos i ispijeniji nego kada ga je Ituralde poslednji put video. Oklopni prsnik bio mu je ulubljen, a naušnica samo mali zlatni prsten, ali čipka mu je bila besprekorna a blistavi crveni polumesec pod levim okom u boljim vremenima bio bi lepo prihvaćen na dvoru.

„Tako mi Svetlosti, budite dobrodošli pod belom trakom, lorde Ituralde“, obrati se on svečano i blago pokloni.

„Tako mi Svetlosti, dolazim pod belom trakom, lorde šimrone“, odgovori Ituralde, poklonivši se u odgovor. šimron je bio jedan od najbližih Alsala-movih savetnika - bar sve dok se nije priključio Zmajuzakletima. Sada je među njima bio uticajan. „Moj oružnik je Džalam Nišur, čašću vezan za Kuću Ituralde, kao što su svi koji su došli sa mnom."

Pre Rodela Kuća Ituralde nije ni postojala, ali šimron je odgovorio na Džalamov naklon prislanjajući šaku preko srca. „Čast časti. Biste li pošli sa mnom, lorde Ituralde?“, reče kad se uspravi iz naklona.

Velika dvokrilna vrata balske dvorane više nisu stajala u dovratku, mada Ituralde nije mogao zamisliti da su ih razbojnici odneli. Visoki zalučeni dovratak bio je dovoljno širok da desetorica prođu. U ovalnoj sobi bez prozora pedeset svetiljaka svakojakih veličina i vrsta borilo se sa senkama, mada je svetlost jedva dopirala do zasvođene tavanice. Dve skupine ljudi stajale su uz oslikane zidove, razdvojene širokim podom. Bela traka primoravala ih je da ostave kalpake, ali njih dvestotinak, ako ne i više, nosili su ostatak oklopa i svi su nosili mačeve. Na jednoj strani bilo je ono nekoliko domanskih velmoža moćnih kao šimron - Radžabi, Vakeda, Anker - a svako od njih stajaše okružen svojim nižim velmožama i pučanima zakletim na vernost. Uz velmože su stajale i manje skupine, čak i od dvojice ili trojice ljudi, a u mnogima uopšte nije bilo plemića. Zmajuzakleti su imali savete, ali ne i jednog zapovednika. Svejedno, svako od tih ljudi bio je predvodnik; neki od njih imali su na desetine sledbenika, a nekoliko njih na hiljade. Činilo se da niko nije baš srećan zbog toga što se tu našao i jedan ili dvojica neprestano su pogledima streljali preko poda prema pedesetak ili šezdesetak Tarabonaca koji su svi zajedno stajali s druge strane i odgovarali svojim prekim pogledima. Možda svi jesu Zmajuzakleti, ali Domanci i Tarabonci vole se taman koliko psi i mačke. Ituralde se nasmešio kada je video strance. Nije se usudio da pokuša prebrojati koliko ih se danas pojavilo.