Raskršće sumraka

Met je taman smišljao kako da se približi Lukinim kohma i da prisluškuje a da ga vojnici ne primete, kad se vrata u zadnjem delu kola otvoriše i bledokosi Seanšanin se stušti niz stepenice, stavljajući kalpak s tankom plavom perjanicom na glavu čim mu je čizma dotakla tlo. Luka se pojavi za njim, sav u skerletu izvezenom zlatnim suncima, kitnjasto se klanjajući dok je sledio zapovednika. Luka je imao bar dve desetine kaputa, a većina je bila crvena i svaki beše drečaviji i nakinđureniji od prethodnog. Sva sreća što su mu kola najveća u priredbi, inače ne bi imao gde da ih sve potrpa.

Ne obraćajući pažnju na Luku, seanšanski zapovednik uzjaha svog škopca, namesti mac pa odsečnim glasom uzviknu naredbe od kojih njegovi ljudi skočiše u sedla i u dvojnom redu laganim korakom pođoše ka ulazu. Luka je s ukočenim osmehom na licu stajao i gledao ih kako odlaze, spreman da se opet duboko pokloni ako se neko od njih osvrne.

Met je stao dobrano sa strane i zinuo, pretvarajući se da blene u čudu dok vojnici prolaze. Mada ga niko od njih nije ni pogledao - zapovednik je gledao pravo preda se, kao i vojnici za njim - ali niko nikada ne obraća pažnju na neku tamo seljačinu, niti je pamti.

Na njegovo iznenađenje, Egeanin je pognute glave gledala pravo u zemlju i držala šal koji je privezala ispod brade, sve dok i poslednji konjanik nije prošao. Podigavši glavu da baci pogled za njima, na trenutak je napućila usne.

„Izgleda da ipak poznajem tog malog“, tiho otegnu.

„Prevozila sam ga u Falme na Neustrašivom. Sluga mu je umro usred puta, pa je mislio da može da se posluži jednim članom moje posade. Morala sam da mu objasnim kako stvari stoje. Čovek bi pomislio da je od Krvi koliku je dreku digao.“

„Krv i krvavi pepeo“, ote se Metu. Koliko li ima drugih ljudi kojima je stala na žulj i urezala im svoje lice u pamćenje? Znajući Egeanin, verovatno na stotine. A on ju je pustio da se šeta samo s perikom i u drugoj odeći! Stotine? Pre će biti na hiljade. Ta žena je u stanju i ciglu da živcira.

U svakom slučaju, zapovednik je sada otišao. Met lagano uzdahnu. Sreća ga ipak i dalje služi. Ponekad mu se činilo da bi zaplakao kao malo dete da mu nije toga. Krenuo je ka Luki da vidi šta su vojnici hteli.

Domon i Blerik su do Luke stigli jednakom brzinom kao on i Egeanin, a Domonovo okruglo lice još se više namrštilo kada je video Metovu ruku kako grli Egeanin oko ramena. Ilijanac je razumeo potrebu za tim pretvaranjem, ili je govorio da razume, ali je izgleda mislio da to mogu da izvedu a da se i ne dodiruju. Met je sklonio ruku s nje - ovde nije bilo potrebe da se pretvara, Luka je znao istinu o svemu - a i Egeanin je počela da ga pušta; ali čim je videla kako ih Domon gleda, još je čvršće zagrlila Meta oko pojasa, a da pri tom nije ni trepnula. Domon nastavi da se mršti, ali sada gledajući u zemlju. Met je zaključio da će Seanšane razumeti davno pre nego što shvati žene. Ili Ilijance, kad je već kod toga.

„Konji“, procedi Luka skoro pre nego što je Met stao. Namrštio se na sve njih, ali najviše na Meta. Tek malčice viši, Luka se istegao da bi mogao pogledati Meta s visine.

„To je hteo. Pokazao sam mu nalog kojim sam oslobođen oduzimanja konja i koji je potpisala lično visoka gospa Surot - ali je li to na njega ostavilo neki utisak? Uopšte mu nije bilo bitno to što sam spasao Seanšanku visokog staleža.“ Žena nije bila visokog staleža, a on je nije spasao već joj je pre omogućio da putuje kao izvođač, ali Luka je uvek preterivao u svoju korist.

„U svakom slučaju, ne znam koliko ću dugo biti izuzet. Seanšanima su konji očajnički potrebni. Očekujem da će svakoga časa povući taj izuzetak!“ Lice mu je pocrvenelo skoro kao kaput i neprestano je prstom ubadao Meta.

„Zbog tebe će mi uzeti konje! Kako da bez konja selim svoju menažeriju? Odgovori mi na to, ako možeš. Bio sam spreman da krenem čim sam video ono ludilo u luci, ali ti si me naterao da ostanem.

Zbog tebe ću ostati i bez glave! Da ti nisi dojahao usred noći i upleo me u svoje ludačke spletke, bio bih već stotinu milja odavde! Ovde ne zarađujem ni prebijene pare! Za poslednja tri dana nije bilo dovoljno posetilaca da se plati jedan dan hrane za životinje! Ma ni pola dana! Trebalo je da odem pre mesec dana! I ranije! Trebalo je!“

Met se skoro zasmeja kada Luka ostade bez daha. Konji. Samo to; samo konji. Sem toga, zamisao da bi teško natovarena kola kojima se priredba prevozila mogla za pet dana preći stotinu milja bila je smešna koliko i sama Lukina kola. Čovek je mogao otići pre mesec dana, pa i pre dva meseca, samo što je hteo da iscedi sve do jednog bakrenjaka koji može iz Ebou Dara i njegovih seanšanskih zavojevača. Pre šest noći nagovorio ga je da ostane tu još malo tako lako kao da ispada iz kreveta.

Mesto da se grohotom nasmeje, Met zagrli Luku oko ramena. Čovek je bio tašt kao paun, a i pohlepan, ali nema svrhe ljutiti ga još više.