Raskršće sumraka

„Videćeš svoje pare kada stignemo do našeg odredišta. Oni koji me budu verno služili dobiće i nešto malo preko onoga što je obećano. A oni koji budu pomišljali na izdajstvo - završiće u hladnom grobu.“ Kol se bolje ogrnu svojim često krpljenim plaštom i razrogači oči pokušavajući da deluje uvređeno, ili možda nevino, ali izgledao je samo kao da se nada kako će mu ona prići dovoljno blizu da joj mazne kesu s novcem.

Met zaškripa zubima. Kao prvo, to njegovo zlato ona tako široke ruke deli. Imala je i svoga, ali ni izbliza dovoljno za tako nešto. A još bitnije je što opet pokušava da preuzme vlast. Svetlosti, da nije njega, i dalje bi bila u Ebou Daru i spletkarila da izbegne Tragače, ako je ne bi već ispitivali. Da nije njega, ne bi joj ni sinulo da ostane u blizini Ebou Dara kako bi izbegla poteru ili da se sakrije u Lukinoj priredbi. Ali šta će ti vojnici tu? Da makar malčice sumnjaju da je Tuon tu, Seanšani bi poslali stotinu ljudi, ma hiljadu. Da pretpostavljaju da tu ima Aes Sedai. Ne; Petra i Klarina ne znaju da pomažu Aes Sedai da se sakriju, ali spomenuli bi sul’dam i damane, a vojnici nikako ne bi lovili sestre bez njih. On dodirnu lisičju glavu pod kaputom. Nosio ju je i u snu i na javi, pa će ga možda upozoriti.

Nije mu ni na kraj pameti bilo da pokuša da stigne do konja, i to ne samo stoga što bi Kol i još desetina takvih kao on otrčali do Seanšana i pre nego što im se izgubi s vidika. Koliko je znao, niko ni njega ni Egeanin nije nešto posebno mrzeo - čak se i Ruman, onaj žongler mačevima, izgleda srećno skrasio sa ženom po imenu Adrija, čija je tačka bila da se isteže i uvrće kao vrbov prut - ali neki ljudi jednostavno ne mogu da odole iskušenju da namaknu još malo zlata. Bilo kako bilo, u glavi mu se nije čulo upozorenje - nisu mu zveckale kockice - a među tim platnenim zidovima ima ljudi koje on ne može tek tako da ostavi.

„Ako ne pretražuju logor, onda nemamo zbog čega da brinemo“, samouvereno reče.

„Ali hvala ti na upozorenju, Petra. Nikada nisam voleo iznenađenja.“ Snagator malčice odmahnu rukom kao da kaže da sve to nije ništa, ali Egeanin i Klarina pogledaše Meta kao da su iznenađene što je tu. Čak i Kol i onaj jednooki balvan trepnuše. Jedva se suzdržao da ponovo ne zaškrguće.

„Samo ću se promuvati pored Lukinih kola da vidim šta ima da se vidi. Lejlvin, ti i Noel nađite Olvera i budite s njim.“ Oboje su voleli dečaka, svi su ga voleli, tako da mu neće smetati. Bolje prisluškuje kada je sam.

A ako ipak budu morali da beže, možda će Egeanin i Noel moći da izvuku dečaka, ako nista drugo. Svetlost dala da do toga ne dođe. U tome ne vidi ništa sem nesreće.

„Pa, valjda niko ne živi doveka“, uzdahnu Noel, pa opet uze svoj bambusov štap i kotaricu. Plamen ga spalio, ali naspram tog čoveka i naduvena koza bi izgledala veselo! Petra se svakako još više namršti od zabrinutosti. Oženjeni ljudi stalno izgledaju zabrinuto, što je bio jedan od razloga zašto se Metu nije žurilo sa ženidbom. Čim je Noel zamakao za jedan ugao platnenog zida, onaj jednooki je žalosno pogledao za kotaricom s ribom. Izgleda da i njemu fali koja daska. Verovatno negde ima ženu.

Met natuče kapu skoro do očiju. Kockice se i dalje nisu čule. Pokušavao je da ne pomišlja na to koliko su ga puta umalo preklali ili je mogao ostati bez glave a da pri tom nije bilo zvuka kockica. Ali zacelo bi se čule da ima neke stvarne opasnosti. Naravno da bi se čule.

Nije načinio ni tri koraka kroz ulaz pre nego što ga je Egeanin sustigla i obgrlila oko pojasa. Ukopao se u mestu i pogledao je mrko. Protivila se njegovim naredbama kao što se pastrmka bori s udicom, ali ovo je već bandoglavo.

„Šta to radiš? Šta ako te ovaj seanšanski zapovednik prepozna?“ To se činilo jednako verovatnim kao da će lično Tilin doći na priredbu, ali vredi pokušati sve da se ona natera da ode.

„Koji su izgledi da se taj čovek i ja poznajemo?“, izrugnu se ona.

„Nemam...“ - na tren se namršti - „nisam imala... mnogo prijatelja sa ove strane okeana, a nijednog u Ebou Daru.“ Ona prebaci jedan kraj crne perike preko grudi.

„U svakom slučaju, u ovome me ni rođena majka ne bi prepoznala.“ Poslednje reči izgovorila je sumorno.

Ako bude nastavio da toliko škrguće, okruniće neki zub. Ništa mu neće vredeti da stoji tu i da se raspravlja s njom, ali i dalje mu je pred očima bilo kako je streljala pogledom one seanšanske vojnike.

„Nemoj da si piljila u nekog“, upozori je.

„Nemoj da si nekoga makar pogledala.“

„Ja sam krotka Eboudaranka.“ Rekla je to kao da je izazov.

„Ti pričaj.“ A to je izgovorila kao upozorenje. Svetlosti! Kada žena ne čini da sve ide glatko, onda diže pravu buru, a Egeanin nikada nije učinila da nešto ide glatko. Sasvim je sigurno u opasnosti da okrnji zub.