Raskršće sumraka

Metu su delovali dobro uvežbani. U svakom slučaju, nikada nije čuo za vojnike koji se ne upuštaju u tuče, naročito kada su pijani ili kada im je dosadno, a vojnici kojima je dosadno imaju običaj da se napijaju. Na trenutak mu sinu misao koji li je domet tih lukova, ali bila je to tek prolazna misao. Nikakve veze nije hteo da ima sa seanšanskim vojnicima. Da se on pita, nikada više nikakve veze ni sa kakvim vojnicima on ne bi imao. Ali izgleda da ga sreća ne drži baš toliko. Nažalost, sudbina i sreća dve su različite stvari.

Najviše dve stotine koraka, zaključio je. Dobar samostrel ima veći domet, ili ma koji dvorečanski luk.

„Nismo u krčmi“, procedi joj on kroz zube u odgovor, „a oni sada ne zapodevaju kavgu. Zato nemojmo da im se zameramo samo zato što se ti bojiš da će ti se obratiti neki seljak.“ Ona stisnu zube i ošinu ga pogledom tako oštrim kao da bi da mu glavu odrubi. Ali bila je to istina. Plašila se da otvori usta u blizini ikoga ko bi mogao prepoznati njen naglasak. Što se njega tiče, mudra je to predostrožnost, ali njoj ama baš sve smeta.

„Ako nastaviš da se mrštiš na njih, doći će stegonoša da nas pita za zdravlje. Žene oko Ebou Dara čuvene su po krotkosti“, slaga. Šta ona zna o mesnim običajima?

Ona ga pogleda ispod oka i namršti se - možda je pokušavala da shvati šta znači ta krotkost - ali prestala je da se mrgodi na lukonoše. Sada je samo izgledala kao da bi ih izujedala, a ne i tukla.

„Taj tamo je tamnoput kao Ata’an Mijere“, rasejano promrmlja Noel gledajući vojnike u prolazu.

„Tamnoput kao da je iz Šare. Ali zakleo bih se da ima plave oči. Već sam ja to video, ali gde?“ Pokušavajući da protrlja slepoočnice, skoro da je samog sebe mlatnuo po glavi bambusovim štapom za pecanje, pa koraknu kao da će pitati tog čoveka gde je rođen.

Met se zatetura i uhvati starca za rukav.

„Noele, vraćamo se u menažeriju. Smesta. Nije ni trebalo da odlazimo.“

„Lepo sam ti rekla“, Egeanin mu odsečno klimu.

Met zastenja, ali nije imao izbora nego da nastavi da hoda. O, i prošlo je krajnje vreme da se ode. Samo se nadao da nije odveć zakasnio.

2 Dva kapetana

Jedno dve milje severno od grada, na širokom plavom stegu, koji se vijorio na vetru razvijen između dva visoka drvena nosača, jarkim crvenim pismenima - dovoljno velikim da se lepo pročitaju s puta koji je bio udaljen možda stotinak koraka ka istoku - pisalo je Veličanstvena putujuća menažerija i sjajna izložba veština i čuda Valana Luke. Za one koji nisu umeli da čitaju, to je bar bio znak da se na tom mestu nalazi nešto neobično. Kako je barjak tvrdio, bila je to najveća putujuća menažerija na svetu. Luka je tvrdio mnogo toga, ali Met je bio mišljenja da bar što se toga tiče govori istinu. Platneni zid deset stopa visok i pri dnu učvršćen kočićima koji se protezao oko menažerije bio je dovoljno veliki da obuhvati neko poveće selo.

Prolaznici su radoznalo zagledali barjak, ali seljake i trgovce čekala su posla a naseljenike njihova budućnost, pa niko nije skrenuo s puta. Debeli konopci vezani za stubove pobijene u zemlju trebalo je da usmeravaju gomile posetilaca ka širokom zalučenom ulazu odmah iza barjaka, ali u to doba niko nije čekao da uđe. U poslednje vreme, bilo je malo posetilaca u ma koje doba. Pad Ebou Dara doveo je do tek blagog pada posete, kada su ljudi shvatili da grad neće biti opljačkan i da neće morati da beže kako bi spasli žive glave, ali zbog Povratka i svih onih brodova i naseljenika, skoro svi su rešili da čuvaju pare za crne dane. Dva mišićava čoveka, zgrčena u plaštovima koji kao da su bili sašiveni od odbačenih vreća, bili su na dužnosti ispod barjaka - njihov zadatak bio je da teraju sve koji su hteli da bace pogled i vide šta se unutra dešava a da ne plate. Međutim, u poslednje vreme i takvih je bilo malo. Ta dvojica, jedan slomljenog nosa iznad gustih brkova a drugi bez jednog oka, čučala su na zemlji i bacala kocke.

Za divno čudo, Petra Anhil, snagator u putujućoj menažeriji, stajao je i gledao dva konjušara kako se kockaju. Mišićave ruke, krupnije nego što su većini sveta noge, prekrstio je preko grudi. Bio je niži od Meta, ali bar dvostruko širi. Debeli plavi kaput koji mu je žena sašila da nosi kada je hladno bio mu je sav zategnut u ramenima. Petra je izgleda bio potpuno zanet kockanjem, ali nije se kladio, čak ni u prebijenu paru. On i njegova žena Klarina, koja je uvežbavala pse, štedeli su svaki novčić koji su mogli, a Petri nije trebalo mnogo pa da krene naširoko i nadugačko o gostionici koju jednoga dana namerava da kupi. Još je više iznenađivalo što je Klarina bila pored njega, ogrnuta tamnim plaštom, i jednako pomno posmatrala kockanje.