Raskršće sumraka

Iza ulaza, glavna ulica menažerije krivudala je između kola koja su ličila na one kakve koriste Krpari - kućice na točkovima s rudama dignutim o vozarska sedišta - i šatorima počesto velikim kao omanje kuće. Većina kola bila je jarkih boja, u svim mogućim nijansama crvene ili zelene, žute ili plave, a mnogi su šatori bili jednako živopisni; bilo je čak i nekoliko prugastih. Tu i tamo su pored ulice bile podignute drvene pozornice na kojima su izvođači mogli držati svoje tačke. Raznobojne trake koje su ih ukrašavale već su izgledale malčice prljavo. Skoro trideset koraka široka zemljana površina, utabana hiljadama stopala, zaista je bila ulica - i to jedna od nekoliko koje su vijugale kroz priredbu. Vetar je nosio bledunjave sive pramenove dima koji su se dizali iz tankih dimnjaka što štrče iz krovova kola i nekih šatora. Većina učesnika priredbe verovatno je za doručkom, ili možda još u krevetu. Po pravilu, kasno ustaju - a to pravilo je Met zdušno odobravao - i niko od njih ne bi hteo da jede sedeći blizu kuvarske vatre na ovoj hladnoći. Video je jedino Aludru. Rukavi njene tamnozelene haljine bili su zavrnuti do laktova i mlela je nešto u bronzanom avanu na stočiću koji se rasklapao sa stranice njenih jarkoplavih kola, odmah iza ugla jedne od užih bočnih ulica.

Obuzeta svojim poslom, vitka Tarabonka nije videla ni Egeanin ni Meta. Ali on nije mogao a da ne pogleda nju. Tamne kose uvezane u mnoštvo pletenica ukrašenih đinđuvama koje su joj padale do pojasa, Aludra je verovatno bila najnesvakidašnjije od svih Lukinih čudesa. On ju je najavljivao kao iluminatora, a za razliku od mnogih drugih izvođača i čudesa, zaista je bila to što je Luka tvrdio, mada on lično u to verovatno nije bio ubeđen. Met se pitao šta li ona to melje. I hoće li to možda prasnuti. Obećala je da će mu otkriti tajnu vatrometa ako bude mogao da reši zagonetku, ali to mu nije pošlo za rukom - za sada. Ali uspeće - ovako ili onako.

Egeanin ga munu u rebra.

„Stalno me podsećaš da bi trebalo da smo ljubavnici“, procedi kroz zube.

„Ko bi poverovao u to da te vide kako bleneš u tu ženu kao da si gladan?“

Met se raskalašno isceri.

„Zar nisi primetila da uvek gledam lepe žene?“ Namestivši šal malo žustrije nego obično, ona prezrivo zagunđa. Bio je zadovoljan time. Njena uštogljenost ponekad je bila od koristi. Egeanin je bežala da spase živu glavu, ali i dalje je Seanšanka i već zna o njemu više nego što mu se dopada. Nema namere da joj poveri sve svoje tajne. Čak ni one koje ni sam još ne zna.

Lukina kola bila su u samom središtu bivaka, što je bio najbolji položaj, najdalje moguće od smrada kaveza sa životinjama i konja vezanih duž platnenih zidova. Njegova kola bila su drečava čak i u poređenju s ostalima - crvena i plava, blistala su od lakiranja, i bila su načičkana zlatnim kometama i zvezdama. Srebrne mesečeve mene okruživale su čitava kola odmah ispod krova. Čak je i limeni dimnjak bio u crvenim i plavim prstenovima. I Krpar bi pocrveneo. Pored kola dva reda seanšanskih vojnika ukočeno su stajala pored svojih konja, a koplja ukrašena zelenim kićankama bila su im iskošena pod tačno istim uglom. Jedan od njih držao je uzde još jednog ata, lepog uškopljenog zelenka snažnih sapi i dobrih gležnjeva. Plavo-zeleni oklopi koje su vojnici nosili delovali su neugledno naspram Lukinih kola.

Met nije bio iznenađen što nije jedini kojeg Seanšani zanimaju. S tamnom mrežastom kapom na obrijanoj glavi, Bejl Domon je čučao oslonjen o jedan točak zelenih kola što su pripadala Petri i Klarini, nekih tridesetak koraka od vojnika. Klarinini psi ležah su pod kolima: raznovrsna skupina malih životinja koje su spavale sklupčane na gomih. Zdepasti Ilijanac pretvarao se da nešto delje, ali samo je stvarao gomilu opiljaka ispred sebe. Met je priželjkivao da taj čovek ili pusti brkove da mu sakriju gornju usnu, ili obrije ostatak brade. Neko bi ga mogao dovesti u vezu s Egeanin. Blerik Negina, visok čovek koji je stajao naslonjen o kola kao da pravi Domonu društvo, nimalo nije oklevao da odseče svoj sijenarski perčin kako bi izbegao da ga Seanšani primete, mada je prolazio prstima kroz kratku crnu kosu otprilike jednako često koliko je Egeanin nameštala periku. Možda bi i on trebalo da stavi kapu.

U tamnim kaputima iskrzanih rukava i dobrano ugaženim čizmama, obojica su mogli da prođu kao učesnici u priredbi, možda konjušari, sem kod drugih učesnika. Gledali su Seanšane pokušavajući da deluju kao da to ne čine, ali Blerik je u tome bio uspešniji, što bi se od jednog Zaštitnika i moglo očekivati. Izgledalo je kao da je svu pažnju posvetio Domonu, samo što je povremeno bacao po koji pogled na vojnike, sasvim opušteno i besposleno. Domon se mrštio na Seanšane kada nije pogledom streljao parče drveta u rukama, kao da mu naređuje da se pretvori u lepu rezbariju. Taj čovek se previše srodio s time da je so’đin.