Raskršće sumraka

Možda je priredba po veličini bila ravna povećem selu, ali ne može čovek doveka da luta po ograđenom prostoru a da ne počne da se vrti ukrug. Ubrzo - prebrzo - našao se ispred jednih kola bez prozora, obojenih u izbledelo purpurno, okruženih tovarnim kolima s platnenim krovovima i nadomak najjužnijih vezova s konjima. Đubretarske taljige toga jutra nisu prošle, pa je vonj bio jak. Vetar je nosio teške mirise i iz obližnjih kaveza sa životinjama - mošus velikih mačaka, medveda i samo Svetlost zna čega još. Iza tovarnih kola i konja jedan deo platnenog zida pade, a drugi se zatrese kako su ljudi otpuštali konopce koji su držali stubove. Sunce, sada napola skriveno tmurnim oblacima, prešlo je nešto više od pola puta do zenita, ali i dalje je prerano.

Harnan i Metvin, dvojica Crvenruku, već su upregli prvu zapregu purpurnih kola i skoro završavali s drugom. Budući vojnici valjano uvežbani u Družini crvene ruke, biće spremni za put dok priredbaši još razmišljaju kuda da okrenu konje. Met je Družinu naučio da brzo kreće kada za tim postoji potreba. A njemu su se noge vukle kao da gaca kroz blato.

Prvi ga je video Harnan, sa onom svojom glupom tetovažom jastreba na obrazu. Zakopčavajući remenje, desetar upadljivo široke vilice zgledao se s Metvinom, mladolikim Kairhijenjaninom, čiji je izgled bio u suštoj suprotnosti s njegovim godinama i sklonošću da se upušta u tuče po krčmama. Nisu imah zbog čega da izgledaju tako iznenađeno.

„Ide li sve kako treba? Hoću da krenemo na vreme.“ Trljajući šake da ih zgreje, Met nelagodno odmeri purpurna kola. Trebalo je da donese neki poklon - nakit ili cveće. Kod većine žena i jedno i drugo mahom bude lepo prihvaćeno.

„Manje-više je sve kako treba, milostivi“, oprezno odgovori Harnan.

„Nema dreke, nema vrištanja, nema plakanja.“ A onda pogleda kola kao da ni sam u to ne veruje.

„Meni tišina odgovara“, primeti Metvin, provlačeći dizgine kroz prsten na amu.

„Kad žena zaplače, jedino ti preostaje da odeš, ako ti je draga koža na leđima, a teško da ove dve možemo ostaviti pored puta.“ Ali onda i on pogleda kola i odmahnu glavom u neverici.

Metu nije preostalo ništa drugo do da uđe unutra. To je i učinio. Nakon svega dva pokušaja, sa ukočenim osmehom na licu, naterao je sebe da se popne uz kratko purpurno drveno stepenište na zadnjem delu kola. Nije se ničega bojao, ali i budali bi bilo jasno kako ima sasvim dovoljno razloga za uznemirenost.

Uprkos tome što nije bilo prozora, unutrašnjost kola bila je lepo osvetljena četirima svetiljkama s ogledalima; u njima je gorelo sveže ulje, tako da nije bilo otužnog mirisa. Mada, koliko je napolju smrdelo, svejedno bi ga bilo teško osetiti. Moraće naći neko bolje mesto za svoja kola. Mali ozidani štednjak s gvozdenim vratima i gvozdenom plotnom za kuvanje toliko je zagrejao skučeni prostor da je, u poređenju sa spoljašnjošću, bilo usijano. Kola nisu bila velika i svaki pedalj zida bio je pokriven vitrinama, policama ili klinovima za kačenje odeće, ubrusa i tome sličnog, ali sto koji se konopcima spuštao i dizao konopcima bio je pribijen uz tavanicu, tako da su tri žene u kolima imale sasvim dovoljno prostora.

Te tri su bile toliko međusobno različite da više od toga jednostavno nije ni moglo biti. Gazdarica Anan je sedela na jednom od dva uzana ležaja koji su bili sastavni deo zidova - žena dostojanstvena kao kraljica, s malčice prosedom kosom, naizgled usredsređena na svoj vez, uopšte nije delovala kao da je na straži. U oba uha visio joj je po jedan veliki zlatni prsten, a sa srebrne ogrlice visio joj je bračni nož. Balčak ukrašen crvenim i belim poludragim kamenjem smestio joj se između grudi u dubokom uzanom izrezu njene eboudarske haljine, čija je suknja s jedne strane bila nabrana kako bi se videle žute podsuknje. Za pojasom je nosila još jedan nož, dugog krivog sečiva, ali to je samo bio eboudarski običaj. Sitejl je odbila da se ma kako preruši, što je i imalo smisla. Niko nije imao razloga da nju proganja, a već je bilo dovoljno teško da se nađe odeća za sve ostale. Selukija, lepa žena mlečnobele kože, sedela je prekrštenih nogu na podu između dva ležaja, a tamni šal prekrivao joj je obrijanu glavu i nadureno lice, mada je obično bila toliko dostojanstvenog držanja da je gazdarica Anan naspram nje delovala lepršavo i nestalno. Oči su joj bile plave kao Egeanine, samo prodornije, i digla je još veću dreku nego Egeanin zbog toga što je morala da ošiša ostatak kose. A nije volela ni tamnoplavu eboudarsku haljinu koju je dobila, tvrdeći da je duboki izrez nepristojan, ali ta ju je haljina skrivala kao da nosi masku. Malo muškaraca bi se moglo usredsrediti na Selukijino lice kada bi jednom ugledali njeno zadivljujuće poprsje. I Met bi možda na koji trenutak uživao u tom prizoru da na jedinoj stoličici u kolima, držeći u krilu otvorenu knjigu kožnih korica, nije sedela Tuon. Jedva da je bio u stanju da pogleda išta drugo. Njegova buduća supruga. Svetlosti!