Raskršće sumraka

„Igračko, pamtiš li Hokvingovo lice?“ Gazdarica Anan iznenađeno trepnu, a Selukija se pridiže u krevetu i namršti. Na njega. Zašto li se mršti na njega?. Tuon samo nastavi da ga gleda, šaka sklopljenih u krilu, hladna i pribrana kao Mudrost na Nedelju.

Metu se osmeh ukoči na licu. Svetlosti, šta li ona zna? Kako to da išta zna? Ležao je pod plamtećim suncem držeći se obema rukama za bok i pokušavajući da spreči poslednje kapi svog života da isteku iz njega, pitajući se ima li ikakvog razloga da se drži života. Nakon ovoga danas gotovo je s Aldešarom. Na trenutak nečija senka zakloni sunce, a onda jedan visok čovek u oklopu čučnu pored njega, držeći kalpak pod miškom, tamnih očiju duboko usađenih uz kukasti nos.

„Kulaine, valjano si se borio protiv mene danas i svih prethodnih dana“, reče taj upečatljivi glas.

„Jesi li spreman da živiš u miru sa mnom?“ Poslednjim svojim dahom nasmejao se Arturu Hokvingu u lice. Kako je samo

mrzeo da se priseća umiranja. Kroz glavu mu minu desetak drugih susreta, drevnih uspomena koje su sada njegove. Artur Pendrag je bio težak čovek i pre nego što su ratovi otpočeli.

Duboko udahnuvši, pažljivo odabra reči. Sada nije trenutak da počne da brblja na Starom jeziku.

„Naravno da ne!“, slaga. Čovek koji ne ume ubedljivo da laže neće stići daleko kod žena.

„Svetlosti, Hokving je umro pre hiljadu godina! Kakvo ti je to pitanje?“

Ona lagano otvori usta i on na trenutak pomisli da će mu na pitanje odgovoriti pitanjem.

„Budalasto, Igračko“, naposletku odgovori ona.

„Ni sama ne znam kako mi je sinulo.“

Metova ukočena ramena malčice se opustiše. Naravno. Ipak je on ta’veren. Ljudi oko njega rade i pričaju ono što nigde drugde ne bi. Uključujući gluposti. Svejedno, tako nešto ume da bude vrlo neprijatno kada proleti preblizu mete.

„Ime mi je Met. Met Kauton.“ Ali kao da ništa nije ni rekao.

„Ne znam šta ću učiniti kada se vratim u Ebou Dar, Igračko. Još nisam odlučila. Možda ću narediti da postaneš da’kovejl. Nisi dovoljno lep da budeš peharnik, ali možda mi svejedno bude po volji da mi tako služiš. Ipak, predstavio si mi izvesna obećanja, te mi je po volji da sada i ja tebi obećam neke stvari. Sve dok se ti držiš svojih obećanja, neću bežati niti te na ma koji način izdati, niti ću među tvojim sledbenicima izazivati razdor. Eto, rekla bih da je time pokriveno sve što je bilo neophodno.“ Ovoga puta gazdarica Anan je zabezeknuto pogleda, a Selukija se zagrcnu, ali Tuon kao da nije primećivala ni jednu ni drugu. Samo ga je gledala očekujući njegov odgovor.

I on se zagrcnu i ote mu se nekakav zvuk. Ne molećivi jecaj, samo običan zvuk. Tuonino lice bilo je glatko kao nekakva stroga maska od tamnog stakla. Njen spokoj bio je izluđujući, ali ovo što je sada kazala ravno je buncanju! Morala bi da bude sumanuta da misli kako će on poverovati u tu ponudu. Samo, ipak je mislio da je ozbiljna. Ili to, ili on u životu neće biti lažov tako dobar kao ona. Opet ga spopade onaj mučan osećaj da ona zna nešto više od njega. Naravno, to je besmisleno, ali svejedno se tako oseća. Kao da mu je kamen zastao u grlu. Hrapav kamen.

„Pa, time si ti pokrivena“, odgovori, pokušavajući da dobije vremena, „ali šta je sa Selukijom?“ Vremena za šta? Nije mogao da razmišlja od onih kockica koje su mu lupale po glavi.

„Selukija se ponaša u skladu s mojim željama, Igračko“, nestrpljivo mu odvrati Tuon. Plavooka žena se takođe ispravi i ošinu ga pogledom kao da je uvređena što je u to posumnjao. Za jednu služavku, umela je da izgleda opasno kada hoće.

Met nije znao ni šta da kaže ni šta da uradi. I ne razmišljajući, pljunu u dlan i pruži joj ruku kao da sklapa pogodbu za kupovinu konja.

„Vaši običaji su... prizemni“, suvo primeti Tuon, ali onda i ona pljunu u dlan i rukova se s njim.

„Ovako je naš sporazum zapisan; saglasje je postignuto. Šta taj zapis na tvom koplju znači, Igračko?“

Ovoga puta zaista mu se ote jecaj i to ne samo stoga što je pročitala zapis u Starom jeziku na njegovom ašandejriju. I krvavi kamen bi zaječao. Kockice su stale čim joj je dodirnuo ruku. Svetlosti, šta li se to upravo desilo?

Neko pokuca na vrata, a on je bio toliko napet da se i ne razmišljajući munjevito okrenu, a noževi mu se stvoriše u rukama da ih baci na sve šta bude ušlo.

„Beži iza mene“, odsečno naredi.