Raskršće sumraka

„Znam da ti je ona ovo već kazala, ali obećavam ti da te niko neće povrediti. Nismo se namerili da tražimo nekakvu otkupninu, već samo da izvučemo žive glave. Čim smislim kako da te bezbedno pošaljem kući, učiniću to. Obećavam. A dotad ću se postarati da ti bude što udobnije moguće. Ostalo ćeš morati da otrpiš.“

Tuonine krupne tamne oči zablistaše kao munja na noćnom nebu, ali ona kaza: „Izgleda da ću videti koliko tvoja obećanja vrede, Igračko.“ Selukija pored njenih nogu zašišta kao pokvašena mačka, napola okrećući glavu kao da hoće da se pobuni, ali Tuon mrdnu prstima leve ruke i plavooka žena pocrvene pa ućuta. Krv se sa svojim višim slugama sporazumevala nečim nalik na govor ruku Devica koplja. Met je žarko želeo da razume te znakove.

„Tuon, odgovori mi na jedno pitanje“, reče joj.

Učini mu se da čuje Sitejl kako mrmlja: „Budala.“ Selukija stisnu zube, a Tuon ga opasno pogleda, ali ako ona namerava da ga zove „Igračka“, onda neka bude spaljen ako će je oslovljavati titulama.

„Koliko imaš godina?“ Čuo je da je svega nekoliko godina mlađa od njega, ali gledajući je u toj vrećastoj haljini, to mu se ćinilo nemogućim.

Na njegovo iznenađenje, ona opasna žiška u njenim očima buknu u plamen. Ovoga puta to nije bila tamo neka obična munja. Kako ga je pogledala, trebalo je da se na licu mesta pretvori u prah i pepeo. Tuon se isprsi i uspravi. To jest, uspravila se koliko je mogla. Čisto je sumnjao da može dosegnuti pet stopa visine, čak i da se propne na prste.

„Četrnaesta godišnjica dana kada sam dobila svoje istinsko ime biće za pet meseci“, kaza mu glasom koji je bio sve samo ne hladan. Štaviše, zagrejao bi kola bolje od peći. Na trenutak se ponadao, ali ona nije završila.

„Ne, vi ovde zadržavate imena koja ste dobili na rođenju, zar ne? To će biti moj dvadeseti imendan. Jesi li zadovoljan, Igračko? Da se nisi bojao da si oteo... dete?“ Tu poslednju reč skoro prosikta.

Met poče da odmahuje rukama, u strahu poričući da mu je tako nešto bilo i na kraj pameti. Čim žena počne da šišti kao para iz kotla, svaki čovek s makar malo mozga smesta traži neki način da je brzo ohladi. Stiskala je pehar tako čvrsto da su joj iskočile tetive na ruci, a on baš i nije želeo da iskušava kuk još jednim bacanjem po podu. Doduše, kada malo bolje razmisli, nije baš ni bio siguran koliko je ona prvi put zaista želela da ga pogodi. Ruke su joj veoma brze.

„Samo sam hteo da znam, to je sve“, brzo joj odgovori.

„Bio sam radoznao, pa sam pitao čisto onako. Ja sam tek nešto malo stariji.“ Dvadeset. Toliko o nadanju da je premlada da se uda dok ne prođu još tri ili četiri godine. Dočekao bi s dobrodošlicom sve što bi mu odložilo venčanje.

Tuon ga sumnjičavo pogleda naherivši glavu, pa onda baci pehar na ležaj pored gazdarice Anan i ponovo sede na stoličicu, pažljivo nameštajući široke vunene suknje kao da nosi svilenu haljinu. Ali sve vreme ga je gledala kroz duge i guste trepavice.

„Gde ti je prsten?“, odjednom htede da čuje.

I ne shvatajući šta radi, on palcem pritisnu prst na levoj šaci na kojem je obično nosio veliki prsten.

„Ne nosim ga sve vreme.“ Ne kada svi u Tarezinskoj palati znaju da ga nosi. To čudo bi bilo upadljivo i u svakom slučaju bi odudaralo od njegove pohabane odeće. Bilo kako bilo, to čak nije ni bio njegov pečatni prsten, već samo rezbarev probni rad. Čudno kako mu je šaka bila primetno lakša bez njega. I previše laka. A čudno i što je ona primetila da ga ne nosi. A opet, zašto i ne bi? Svetlosti, zbog onih kockica u glavi trzao se na senke i skakao na uzdahe. Ili možda to samo ona tako deluje na njega, što je bila onespokojavajuća misao.

Krene da sedne na slobodan ležaj, ali Selukija skoči na njega tako brzo da bi joj ma koja akrobatkinja pozavidela, pa se ispruži i podmetnu ruku pod glavu. Zbog toga joj se šal iskrivi na trenutak, ali ona ga žurno ispravi sve vreme ga gledajući ponosno i hladno kao neka kraljica. On pogleda drugi krevet, a gazdarica Anan spusti svoj vez na taman dovoljno vremena da pažljivo namesti svoje suknje na taj način mu jasno stavljajući do znanja kako nema namere da mu ustupi ni pedalj ležaja. Oganj je spalio, ponaša se kao da ona čuva Tuon od njega! Žene se, izgleda, uvek udružuju, tako da muškarac nema nikakvih izgleda. Pa, pošlo mu je za rukom da spreči Egeanin da mu preotme kormilo, tako da nema namere da dozvoli da ga gazi Sitejl Anan, ili tamo neka prsata služavka, ili silna i moćna visoka gospa Kćer Devet krvavih Meseca! Samo, ne može baš da ih izgura kako bi našao gde da sedne.

Naslonivši se o vitrinu s fiokama u podnožju ležaja na kojem je sedela gazdarica Anan, pokušavao je da smisli šta da kaže. Nikada mu nije bilo teško da smisli šta da kaže ženama, ali mozak kao da mu je bio zaglušen zvukom onih kocki. Sve tri žene gledale su ga neodobravajuće - skoro da je čuo kako mu govore da se ne grbi - pa se nasmešio. Većina žena je njegov osmeh smatrala očaravajućim.

Tuon duboko uzdahnu, samo što taj njen uzdah ni najmanje nije zvučao kao da je očarana.