Sećanje na svetlost

„Ma“, izusti Ninaeva i uhvati se za glavu. „Egeanin, šta tražiš ovde? Nadala sam se da si mrtva. Da si umrla pokušavajući da ispuniš svoj zavet - ne bih mogla da te krivim.“

Sama sam to dala Surot u ruke, pomislila je Lejlvin. Bila je to cena koju sam platila za svoj život - bio je to jedini izlaz.

„Pa?“ Ninaeva je ošinu pogledom. „Da čujem, Egeanin.“

„Više ne nosim to ime.“ Lejlvin pade na kolena. „Sve mi je oduzeto, uključujući i čast - kako se sada čini. Dajem ti sebe kao nadoknadu za to.“ Ninaeva frknu. „Mi ne držimo ljude kao stoku, za razliku od vas Seanšana." Lejlvin ostade da kleči. Bejl joj spusti ruku na rame, ali nije ni pokušao da je podigne na noge. Sada već dobro razume zašto ona mora da uradi to što mora. Skoro da je postao civilizovan.

„Na noge“, prasnu Ninaeva. „Svetlosti, Egeanin. Sećam se da si bila tako snažna da si mogla da zubima mrviš kamenje i pljuješ pesak.“

„Upravo me moja snaga nagoni na ovo“, odgovori ona spuštajući pogled. Zar Ninaeva ne razume koliko je to teško? Lakše bi joj bilo da samu sebe zakolje, samo što joj nije ostalo dovoljno časti da za sebe traži tako lak kraj. „Diži se!“

Lejlvin učini kako joj je rečeno.

Ninaeva zgrabi svoj plašt sa kreveta i ogrnu se. „Hajde. Odvešćemo te kod Amirlin. Možda će ona znati šta da radi s tobom.“

Ninaeva izjuri u mrak, a Lejlvin pođe za njom. Odluku je donela. Postoji samo jedan put koji ima smisla i samo jedan način da sačuva mrvicu časti i da možda pomogne svom narodu da preživi laži koje je tako dugo sam sebi govorio.

Lejlvin Bezbrodna sada pripada Beloj kuli. Sta god joj one rekle, šta god pokušale da urade s njom, ta se činjenica neće promeniti. One je poseduju. Ona će biti dakovejl toj Amirlin i preživeće tu oluju kao brod čija je jedra pocepao vetar.

Možda će, sa onim što je ostalo od njene časti, moći da zasluži da joj ta žena veruje.

„To je deo jednog starog krajiškog melema protiv bolova“, govorio je Melten skidajući zavoj sa Talmanesovog boka. „Pliholist usporava opačinu koju prokleti metal ostavlja." Melten je bio visok, čupav čovek. Oblačio se kao andorski šumar - nosio je jednostavnu košulju i plašt - ali je pričao kao Krajišnik. U torbici je nosio šarene lopte s kojima je ponekad žonglirao kako bi uveseljavao druge pripadnike Družine. Mora da je u nekom drugom životu bio zabavljač.

Delovalo je neverovatno da je on čovek koji bi se opredelio za život u Družini - ali to važi za sve njih, ovako ili onako.

„Ne znam kako suzbija otrov“, nastavio je Melten. „Ali ga svejedno suzbija. Pazi, to nije prirodan otrov. Ne možeš da ga isisaš iz rane.“

Talmanes pritisnu bok. Izgarao je od bola, kao da mu trnova loza gmiže pod kožom i da mu svakim puzavim pokretom cepa meso. Oseća kako se otrov kreće njegovim telom. Svetlosti, to boli.

Nedaleko od njega, Družina se probijala kroz Kaemlin prema palati. Probili su se kroz južnu kapiju, ostavljajući najamničke družine da pod Sendipovim zapovedništvom brane zapadnu kapiju.

Ako u gradu uopšte ima ljudi koji pružaju otpor, biće ih u palati. Družina sve vreme naleće na čudovišta i upada u bitke.

Talmanes nikako ne može da sazna da li u palati neko zaista pruža otpor, sve dok ne stigne tamo. To znači da on vodi svoje ljude prema dvoru, sve vreme se boreći, kao i da ostavlja mogućnost da ga neka od onih lutajućih gomila Troloka zaobiđe te da mu preseče odstupnicu. Ali tu ništa ne može da se uradi. Mora saznati jeli išta ostalo od branilaca palate. Odatle će moći da se probije dublje u grad i pokušati đa se dokopa zmajeva.

U vazduhu se osećao miris dima i krvi; za vreme kratke stanke u borbi, nagomilali su mrtve Troloke sa strane, da bi imali prostora da prođu ulicom.

I u toj četvrti je bilo izbeglica, mada ih nije bilo za bujicu. Možda potočić, koji curi iz mraka dok Talmanes i Družina zauzimaju delove široke ulice što vodi prema dvoru. Te izbeglice nikada nisu zatražile da Družina čuva njihovu imovinu ili da povrati njihove domove od Troloka; samo su jecali od radosti što vide ljude koji pružaju otpor. Medvin je bio zadužen da ih šalje u slobodu niz bezbedni prolaz koji je Družina izvojevala.

Talmanes krenu prema palati, podignutoj povrh brda koje se jedva videlo u mraku. Premda je veći deo grada bio u plamenu, palata nije gorela; njeni beli zidovi kao da su lebdeli u zadimljenoj noći poput nekakvih aveti. Nema vatre. To mora da znači kako tamo neko pruža otpor, zar ne? Zar je Troloci ne bi napali čim su ušli u grad?

Poslao je izviđače napred niz ulicu, dajući svojim ljudima - i sebi - trenutak da se odmore.

Melten završi sa stavljanjem melema i previjanjem Talmanesa.

„Hvala ti, Meltene“, kaza mu Talmanes i klimnu. „Već osećam kako melem deluje. Kazao si da je to deo leka protiv bolova. Sta je drugi deo?“

Melten skide metalnu pljosku s pojasa i pruži mu je. „Šijenarska rakija. Nerazblažena.“

„Čoveče, nije pametno piti u borbi.“