Sećanje na svetlost

Baird zadrhta od hladnog vetra. Eri je najbolji u ostacima njihove pobunjeničke vojske. Ostali stražari se promeškoljiše i ponikoše.

Eri pogleda velmožu i nasmeši se. Nije rekao ni reč, ali nekako nije ni morao. Da mu odseče jezik? Sve i jedno parče metala u logoru postalo je meko kao salo. Džaridov sopstveni nož bio je na stolu, sav izvitoperen i izuvijan - pošto se istegao i istanjio kada ga je ovaj izvukao iz korica. Džaridu kaput beše otvoren, pošto su dugmad na njemu bila srebrna.

„Džaride...“, zausti Karam. Mladi velmoža jedne male kuće odane Sarandima imao je mršavo lice i pune usne. „Zar zaista misliš... zar zaista misliš da je ovo delo Aes Sedai? Sav metal u logoru?“

„Naravno“, odbrusi Džarid. „Sta bi drugo bilo? Nemoj mi reći da veruješ u one ribolovačke priče. Poslednja bitka? Fuj." Opet pogleda sto. Preko njega je bila razmotana karta Andora, a na njene krajeve bili su stavljeni obluci da bi je držali.

Baird se vratio svom kamenju. Udarao je kremen o granit. Morao je da se pomuči da nađe odgovarajuće komade, ali papil je naučio Bairda kako da prepozna sve vrste kamena. Starac se osećao izdanim kada je Bairdov otac otišao u grad i postao kasapin, umesto da se bavi porodičnim zanatom. Glatki škriljac. Nazubljeni granit. Da, neke stvari na svetu i dalje su čvrste. Neke stvari. U današnje vreme, čovek ne može da se osloni na mnogo toga. Velmože koje nekada ništa nije moglo ni da dotakne sada su meke kao... pa, meke kao metal. Nebo se komeša od crnila, a hrabri ljudi - ljudi na koje se Baird dugo ugledao - noću drhte i cvile.

„Zabrinut sam, Džaride“, reče Davis. Budući stariji čovek, lord Davis bio je nešto najbliže čoveku od poverenja što je Džarid imao. „Danima nikoga nismo videli. Ni seljaka, ni kraljičinog vojnika. Nešto se dešava. Nešto loše.“

„Ona je sklonila ljude“, odbrusi Džarid. „Priprema se da nas napadne.“

„Džaride, mislim da ona ne obraća pažnju na nas“, odgovori Karam gledajući nebo. Oblaci su se i dalje komešali. Cinilo se kao da su meseci prošli otkad je Baird poslednji put video vedro nebo. „Zašto bi se mučila s nama? Ljudi nam gladuju. Hrana se i dalje kvari. Znaci... “

„Pokušava da nas pritisne“, odvrati Džarid, očiju iskolačenih od grozničavosti. „Sve je ovo delo Aes Sedai.“

Logorom odjednom zavlada muk. Tišina, izuzev Bairdovog kamenja. Nikada se nije osećao kako treba dok je bio kasapin, ali našao je sebi mesto u straži svog gospodara. Zapanjujuće je slično klati krave i klati ljude. Smeta mu to s kakvom se lakoćom prebacio s jednog na drugo.

Kres, kres, kres.

Eri se okrenu. Džarid sumnjičavo pogleda gardistu, kao da se sprema da se prodere i naredi strožu kaznu.

Nije oduvek bio ovako loš, zar ne?, pomislio je Baird. Želeo je da njegova žena stupi na presto, ali koji velmoža to ne želi? Teško je videti dalje od imena. Bairdova porodica pokolenjima s poštovanjem i odanošću sledi porodicu Sarand.

Eri napusti zapovednički položaj.

„A kuda si ti krenuo?“, zaurla Džarid.

Eri se uhvati za rame i otkinu obeležje Sarandove kućne straže. Baci ga u stranu i izađe iz kruga svetlosti koju su bacale baklje, zaputivši se u mrak prema vetrovima koji duvaju sa severa.

Većina ljudi u logoru još nije bila otišla na spavanje. Sedeli su oko vatri, želeći da budu blizu toplote i svetlosti. Nekolicina onih koji su imali zemljane posude pokušala je da skuva parčad trave, lišća ili parčad kožnog remenja, kako bi nešto pojeli - bilo šta.

Ustali su da gledaju Erija kako odlazi.

„Odmetnik“, procedi Džarid. „Nakon svega kroz šta smo prošli, on je sada rešio da ode. Samo zbog toga što je teško.“

„Džaride, ljudi gladuju“, ponovi Davis.

„Svestan sam toga. Baš ti hvala što mi svakim svojim dahom ističeš nevolje." Džarid drhtavom šakom obrisa znoj sa čela, pa tom istom šakom tresnu po karti. „Moraćemo da napadnemo neki grad; sada kada ona zna gde smo, ne možemo da joj pobegnemo. Beli Most. Zauzećemo ga i obnoviti zalihe. Njene Aes Sedai mora da su oslabljene nakon ovoga što su noćas izvele, inače bi nas napala.“

Baird začkilji u mrak. Drugi ljudi ustaju i dižu palice ili motke. Neki su bez oružja. Kupe ćebad za spavanje i dižu na ramena zavežljaje sa odećom. A onda su počeli da odlaze iz logora, nečujno kao aveti. Nije bilo zveckanja verižnjača ili kopči po oklopima. Sav metal je propao, kao da je duša istrgnuta iz njega.

„Elejna se ne usuđuje da nas otvoreno napadne“, reče Džarid, možda pokušavajući da ubedi samoga sebe. „Mora da Kaemlinom vladaju nemiri. To je zbog svih onih najamnika koje si pominjao, Sive. Možda ima i pobuna. Naravno, Elenija zacelo radi protiv Elejne. Beli Most. Da, Beli Most biće savršen.