Sećanje na svetlost

Svetlost nas obasjala, pomislio je Talmanes. Grad od sveg tog dima koji se komeša iznad njega izgleda kao da ključa. Ali neki delovi Unutrašnjeg grada - koji se diže visoko na brdu i vidi se preko gradskih zidina - još nisu u plamenu. Palata još nije zapaljena. Je li moguće da neki vojnici tamo pružaju otpor?

Nikakav glas nije stigao od kraljice, a sudeći po onome što je Talmanes video, nikakva pomoć neće stići za grad. Mora da kraljica još nije svesna onoga što se dešava, što je loše.

Veoma, veoma loše.

Talmanes ugleda Sendipa, u društvu nekih izviđača Družine. Vitki čovek je pokušavao da se izvuče iz skupine izbeglica.

„Preklinjem te, čestiti gazda“, ridala je jedna mlada žena. „Moje dete, moja kćerka, u severnom delu... “

„Moram da stignem do svoje radnje!“, urlao je jedan zdepasti čovek. „Moja staklarija... “

„Ljudi moji“, kaza Talmanes, terajući konja među njih, „čovek bi pomislio da bi, ako već želite da vam pomognemo, bilo pametno da se sklonite i da nas pustite da dođemo do krvavog grada.“

Izbeglice nevoljno uzmakoše, a Sendip klimnu Talmanesu u znak zahvalnosti. Preplanule puti i tamne kose, Sendip je bio jedan od zapovednika u Družini i dobar vidar. Međutim, tom prijatnom čoveku lice je danas bilo sumorno.

„Sendipe“, obrati mu se Talmanes pokazujući, „tamo.“

Nedaleko od njih stajala je velika skupina vojnika i gledala grad.

„Najamnici“, progunđa Sendip. „Prošli smo pored nekoliko takvih družina. Ni jedan jedini nije pokazao nikakve namere ni prstom da mrdne.“

„To ćemo još videti“, reče mu Talmanes. Ljudi su i dalje kuljali kroz gradske kapije, kašljući, grabeći ono malo stvari što su poneli i vodeći uplakanu decu. Ta bujica neće ubrzo presahnuti. Kaemlin je krcat kao gostionica na pijačni dan; oni koji su bili dovoljno srećni da pobegnu tek su mali deo u odnosu na one što su još u gradu.

„Talmanese“, tiho mu kaza Sendip, „onaj grad će se ubrzo pretvoriti u smrtonosnu zamku. Nema dovoljno izlaza iz njega. Ako dopustimo da Družina unutra bude pribijena... “

„Znam. Ali... “

Kod gradske kapije, nekakav talas osećanja pronese se između izbeglica. Bilo je to nešto bezmalo opipljivo, kao nekakav drhtaj. Vrištanje se pojača i postade još napetije. Talmanes se okrenu; ogromne prilike kretale su se u senkama iza kapije.

„Svetlosti!“, ote se Sendipu. „Šta je to?“

„Troloci“, odgovori Talmanes okrećući Selfara. „Svetlosti! Pokušaće da zauzmu kapiju i da zaustave izbeglice." Iz grada vodi pet kapija; ako ih Troloci sve zauzmu...

To što se dešava već je pokolj. Ako Troloci uspeju da spreče prestravljene ljude da pobegnu, stvari će postati daleko gore.

„Bojni redovi - brže!“, zaurla Talmanes. „Svi na kapiju!" On potera Selfara u galop.

Zgrada u kojoj se nalazio smatrala bi se gostionicom bilo gde drugde, mada Isam u njoj nikada nikoga nije video, izuzev žena obamrlih pogleda koje su se starale o nekoliko neuglednih soba i pripremale bezukusna jela. Tu niko nikad ne dolazi radi uživanja. Sedeo je na tvrdoj stolici za borovim stolom toliko starim da je verovatno posiveo davno pre Isamovog rođenja. Suzdržavao se od toga da dodiruje površinu stola, da ne bi završio s više cepki nego što Aijeli imaju kopalja.

Isamova ulubljena limena čaša bila je puna neke tamne tečnosti, mada on nije pio. Sedeo je pored zida, dovoljno blizu onom jednom jedinom prozoru u gostionici da vidi šta se dešava ispred zgrade, na ulici od nabijene zemlje, slabašno osvetljenoj s nekoliko zarđalih svetiljaka okačenih ispred zdanja. Isam je dobro pazio da mu se lice ne vidi kroz prljavo staklo. Nikada nije gledao pravo kroz prozor. Najpametnije je ne privlačiti pažnju kada se čovek nalazi u Gradu.

To je jedino ime koje je to mesto imalo, ako se uopšte može reći da ima ikakvo ime. Poslednjih dve hiljade godina velike straćare građene su i zamenjivane novima bezbroj puta. Zapravo, ako se malo progleda kroz prste, to naselje i liči na prilično veliki grad. Većinu zgrada podigli su zarobljenici, koji se često malo razumeju u zidanje ili se ne razumeju nimalo. Nadgledali su ih jednako neuki ljudi. Priličan broj kuća delovao je kao da ih samo zgrade sa strane drže da se ne sruše.

Znoj se Isamu slivao niz lice, dok je on krišom gledao šta se dešava na ulici. Ko će doći po njega?

U daljini je jedva razabirao planine koje su sekle noćno nebo. Negde u Gradu, čulo se siktanje metala o metal, poput otkucaja nekog čeličnog srca. Prilike su se kretale ulicom. Bili su to muškarci ogrnuti širokim plaštovima i s namaknutim kapuljačama, lica sve do očiju skrivenih iza krvavocrvenih velova.

Isam je dobro pazio da ih ne gleda dugo.

Začu se grmljavina. Padine one planine bile su prepune čudnih munja, koje su sevale naviše prema sveprisutnim tmurnim oblacima. Malo ljudi zna za taj Grad, ne tako daleko od doline Takandar, nad kojom se Šajol Gul nadvija. Isam ne bi imao protiv da i sam živi u neznanju.