Sećanje na svetlost

Vidite, zauzećemo ga i tako preseći državu na dva dela. Tamo ćemo popuniti redove tako što ćemo naterati žitelje zapadnog Andora pod naš barjak. Otići ćemo u... kako se ono mesto beše zvalo? Dve Reke. Trebalo bi da tamo nađemo sposobne ljude." Džarid frknu. „Čujem da tamo decenijama nisu imali velmožu. Dajte mi četiri meseca i okupiću vojsku koja nije za potcenjivanje. Dovoljno veliku da se ona neće usuditi da nas napadne sa svojim vešticama...“

Baird prinese kamen svetlosti. Da bi se napravila dobra glava za koplja, mora se početi spolja i raditi ka unutra. Iscrtao je kredom odgovarajući oblik, a onda počeo da radi ka unutrašnjosti kako bi taj oblik izradio. Nakon toga je počeo da skida sitnije delove kamena.

Jednu stranu je završio ranije, a i druga polovina je skoro gotova. Cinilo mu se kao da čuje svog papila kako mu šapuće. Bairde, mi pripadamo kamenu. Ma šta tvoj otac pričao, mi pripadamo kamenu. Duboko u sebi.

Sve više vojnika izlazilo je iz logora. Bilo je neobično to što je veoma malo njih išta pričalo. Džarid je napokon primetio šta se dešava. Uspravio se, pa je zgrabio jednu baklju i visoko je podigao. „Sta to rade? Idu u lov? Već nedeljama nismo videli nikakvu divljač. Možda idu da postave zamke?“

Niko mu ništa nije odgovorio.

„Možda su nešto videli“, promrmlja Džarid. „Ili možda misle da su nešto videli. Više neću da trpim priče o avetima, ili druge gluposti; veštice stvaraju prikaze da bi nas onespokojile. To je... mora da je to po sredi.“

Odnekud iz blizine začu se neko šuštanje. Karam je čeprkao po srušenom šatoru. Na kraju se izvukao ispod njega noseći mali zavežljaj.

„Karame?“, izusti Džarid.

Karam pogleda lorda Džarida, pa pognu glavu i poče da vezuje za pas vrećicu s novčićima. Zastade, pa se zasmeja i isprazni je. Zlatnici u njoj stopili su se u jedan grumen, kao svinjske uši u salamuri. Karam stavi taj grumen u džep, pa gurnu ruku u kesu i izvadi iz nje jedan prsten. Krvavocrveni dragulj u središtu prstena nije bio oštećen. „Verovatno u današnje vreme neće moći da zalegne ni za jabuku“, promrmlja.

„Zahtevam da mi objasniš šta to radiš“, procedi Džarid. „Je li ovo tvoje maslo?" On mahnu prema vojnicima što su odlazili. „Pokrećeš pobunu, je li o tome reč?“

„Ovo nije moje delo“, odgovori mu Karam, delujući posramljeno. „A nije ni tvoje. Ja... žao mi je.“

Karam ode od baklji. Baird shvati da je iznenađen. Lord Karam i lord Džarid prijatelji su od detinjstva.

Sledeći ode lord Davis, trčeći za Karamom. Hoće li pokušati da zadrži mlađeg čoveka? Ne, on nastavi da korača rame uz rame s Karamom. Njih dvojica nestadoše u tami.

„Progoniću vas zbog ovoga!“, zaurla Džarid za njima, glasom piskavim i prestravljenim. „Ja ću biti kraljičin supružnik! Neće biti čoveka koji će vama ili bilo kom članu vaših kuća pružiti utočište niti utehu - i to za deset pokolenja!“

Baird pogleda kamen koji je držao u šaci. Ostao je samo još jedan korak - glačanje. Dobra glava za koplje mora se malo uglačati da bi bila opasna. On izvadi drugi komad granita, koji je pokupio upravo za to, i onda pažljivo poče da struže škriljac.

Izgleda da se ovoga sećam bolje nego što sam očekivao, pomislio je dok je lord Džarid besneo.

Ima nečeg moćnog u pravljenju glave za koplje. Taj jednostavan čin kao da potiskuje tminu. U poslednje vreme kao da je na Bairda i na ostatak logora pala nekakva sen. Kao da... kao da nije bio u stanju da bude obasjan svetlošću, ma koliko se trudio. Svakog jutra se budio osećajući se kao da mu je prethodnog dana umro neko koga je voleo.

Takav očaj ume da smrvi čoveka. Ali čin stvaranja nečega - bilo čega - predstavlja borbu protiv toga. To je jedan od načina suprotstavljanja... njemu. Onome kojeg niko ne pominje. To je onaj za kog svi znaju da stoji iza svega što se dešava, ma šta lord Džarid pričao.

Baird ustade. Kasnije će još glačati, ali glava čak deluje dobro. Diže drveno kopljište - metalno sečivo ispalo je kada je zlo pogodilo tabor - i priveza za njega novu glavu, baš kao što ga je njegov papil pre svih onih godina naučio.

Ostali stražari su ga gledali. „Biće nam potrebno još takvih“, reče mu Morir. „Ako si voljan.“

Baird klimnu. „Na odlasku možemo da stanemo pored padine gde sam našao kamen.“

Džarid naposletku prestade da se dere, očiju razrogačenih na svetlosti baklji. „Ne. Ti si moj lični stražar. Nećeš mi prkositi!“

Džarid skoči na Bairda, a u očima mu se videlo da hoće da ga ubije - ali Morir i Ros uhvatiše velmožu s leđa. Ros je delovao zgađeno sopstvenim činom pobune, ali nije ga puštao.

Baird potraži nekoliko stvari pored svog ćebeta, pa nakon toga klimnu ostalima i oni mu se pridružiše - osmorica ličnih stražara lorda Džarida vukli su pomahnitalog velmožu kroz ostatke tabora. Prošli su pored vatri od kojih se dizao gust dim i srušenih šatora što su ih za sobom ostavili ljudi dok su u sve većem broju odlazili u mrak, prema severu. Pravo u vetar.