Sećanje na svetlost

„Ne znam, Tame“, odgovori Danil. „Met... promenio se. Cini mi se da ga više i ne poznajem. Oduvek je bio pomalo baraba, ali sada... Svetlosti, Tame, on je sada kao neko iz priča.“

Tam zagunđa. „Svi smo se promenili. Met bi verovatno nešto slično rekao za tebe.“

Danil se zasmeja. „O, Tame, čisto sumnjam. Mada se ponekad pitam šta bi bilo da sam otišao s njima trojicom. Mislim, Moiraina Sedai je tražila mladiče pravog uzrasta, a ja sam valjda bio samo malo prestar...“

Zvučao je setno. Danil može da priča i da misli šta god hoće - ali Tam čisto sumnja da bi se njemu dopalo da istrpi sve ono što je Meta, Perina i Randa primoralo da postanu ljudi kakvi su postali. „Preuzmi zapovedništvo nad ovima“, reče Tam, klimajući glavom da pokaže pozadinske strelce. „Obavestiću Argandu i Galada da dobijamo pojačanje.“

Debele troločke strele padale su oko Pevare dok je očajnički tkala Vazduh. Njeni naleti vetra rasipali su strele kao kada ljutiti igrač jednim zamahom ruke zbriše sve kamenove s table. Preznojavajući se, držala se saidara i izatkala snažniji štit Vazduha, postavljajući ga da bi se zaštitila od novih strela.

„Bezbedno je!“, dreknu. „Krećite!“

Skupina vojnika izjuri ispod jedne prirodne strehe na strmoj padini visoravni, koja se spuštala ka reci. Još debelih crnih strela pade iz vazduha, Pogodiše njen štit, koji ih uspori tako da padoše na tle blago kao pera nakon što prođoše kroz njega.

Vojnici kojima je pomogla jurnuše ka Havalskom gazu, koji je bio određen kao okupljalište. Drugi rešiše da stanu i da se bore dok su troločke družine navirale niz padine. Većina Nakota Senke ostala je na visoravni kako bi obezbedila taj položaj i završila s potiskivanjem ljudi.

Kuda?, dođe joj užurbana Androlova misao, kao tih šapat u njenoj glavi.

Ovamo, poslala mu je. Nije to u potpunosti bila misao, već pre slika, osećaj za mesto.

Kapija se otvori pored nje i on prolete kroz nju, sa Emarinom za petama. Obojica su nosili mačeve, ali Emarin se okrenu i pruži ruku iza sebe, pa mlaz vatre sevnu kroz otvorenu kapiju. S druge strane začu se vrištanje. Ljudsko vrištanje.

„Otišli ste čak do šarske vojske?“, zapita Pevara. „Logan je hteo da ostanemo zajedno!“

„Dakle, sada ti je stalo do onoga što on hoće?“ upita je Androl cereći se.

Ti si nepodnošljiv, pomislila je. Svuda oko njih strele su padale po tlu. Troloci na visoravni zavijali su od besa.

„Lepo tkanje“, kaza Androl.

„Hvala ti.“ Ona pogleda njegov mač.

„Sada sam Zaštitnik." On slegnu ramenima. „Onda mogu vala i da izgledam tako, zar ne?“

On može da s razdaljine od tri stotine koraka kapijom preseče Troloka na pola i da prizove lavu iz utrobe Zmajeve planine, a i dalje želi da nosi mač. Na kraju je zaključila da je to nešto svojstveno muškarcima.

Čuo sam to, poslao joj je Androl. „Emarine, k meni. Pevara Sedai. Da li bi bila tako ljubazna da nam se pridružiš...“

Ona frknu, ali pridruži se toj dvojici dok su oni polazili niz jugozapadni deo podnožja visoravni, usput prolazeći pored nekih ranjenika što su se teturali prema okupljalištu. Androl ih samo pogleda, pa izatka kapiju koja je vodila prema njihovom logoru. Klonuli ljudi zavikaše od iznenađenja i zahvalnosti, pa se oteturaše na bezbedno mesto.

Androl je postao... samouvereniji otkad su otišli iz Crne kule. Kada ga je upoznala, bio je kolebljiv šta god daje radio. Nekako usplahireno ponizan. Više nije.

„Androle...“, zausti Emarin pokazujući mačem uz padinu.

„Vidim ih“, odgovori Androl. Iznad njih Troloci su navirali preko visoravni kao katran koji ključa preko ruba kazana. Androlova kapija zatvori se iza njih, pošto se taj odred vojnika našao na bezbednom. Ostali zavikaše kada videše da se zatvorila.

Ne možeš da ih sve spaseš, strogo je pomislila Pevara, upućujući te misli Androlu kada je osetila njegov jad. Usredsredi se na posao pred sobom.

Njih troje probiše se između vojnika prema nekolicini usmerivača koje su osećali ispred sebe. Tu su bili Džonet, Kanler i Teodrin i zasipali su vatrom troločke odrede. Njihov položaj samo što nije pregažen.

„Džonete, Kanleru, k meni“, naredi Androl jureći pored njih i otvarajući kapiju ispred sebe. Pevara i Emarin proleteše za njim i nađoše se na vrhu visoravni, nekoliko stotina koraka odatle.

Džonet i ostali pođoše za njima, pridružujući im se, i na kraju svi projuriše ispred odreda iznenađenih Troloka.

„Usmeravanje!“, dreknu Pevara. Svetlosti, teško je trčati u tim suknjama. Androl je toga svestan, zar ne?

Androl im otvori drugu kapiju kada nekoliko mlazova ognja dolete iz srnera nekih Šaranaca na vrhu visoravni. Pevara protrča kroz kapiju, boreći se za dah. Pojaviše se s druge strane Šaranaca, koji su zasipali vatrom mesto gde je Pevara stajala do pre svega nekoliko trenutaka.