Sećanje na svetlost

Silom se natera da se izvuče odatle, ali sa svesnošću koju nije mogla da opiše. Moramo da bežimo odavde, pomislila je, i dalje povezana s Androlom. Izgleda da su svi ostali živi, ali to neće potrajati dugo ako ih neprijatelj zaspe s još munja. Pevara nagonski poče zamršeno tkanje kojim se otvarala kapija, mada to ništa neće postići. Androl predvodi krug, tako da samo on...

Kapija se naglo otvori. Pevara razjapi usta. Ona je to uradila, a ne on. To je jedno od najzamršenijih, najtežih i jedno od tkanja koje traži najviše moći koje ona zna, ali ona je to učinila jednako lako kao daje samo mahnula rukom. I to u krugu koji neko drugi predvodi.

Teodrin se prva zateturala kroz kapiju. Vitka Domanka provukla je za sobom Džoneta, koji je bio nesiguran na nogama. Emarin pođe za njima, šepajući i s jednom rukom koja mu je beskorisno visila.

Androl je zgranuto gledao kapiju. „Mislio sam da ne bi trebalo da možeš da usmeravaš ako neko drugi predvodi krug u kojem se nalaziš.“

„Ne možeš“, odgovori mu ona. „Uradila sam to slučajno.“

„Slučajno? Ali...“

„Prolazi kroz kapiju, bandoglavče“, prekide ga Pevara gurajući ga prema njoj. Prođe za njim, pa se sruši na drugoj strani.

„Damodrede, potrebno mi je da ostaneš baš tu gde jesi“, promrmlja Met. Nije dizao pogled, ali čuo je Galadovog konja kako frkće kroz otvorenu kapiju.

„Kautone, čoveku dođe da se zapita jesi li ti pri zdravom razumu“, odgovori mu Galad.

Met napokon diže pogled sa svojih mapa. Nije siguran da li će se ikada navići na te kapije. Stajao je u njihovoj zapovedničkoj zgradi, koju je Tuon podigla u raselini u podnožju Dašarske kvrge, a u zidu je bila otvorena kapija. Ispred nje je Galad sedeo u sedlu svog konja, u zlatnoj i beloj odeći Dece Svetla. I dalje je bio na položaju blizu ruševina, gde je jedna troločka vojska pokušavala da se probije preko More.

Galad Damodred beše čovek kojem bi prijalo da drmne nekoliko žestokih pića. Kao da je kip, s tim lepim licem i kamenim izrazom. Ne, kipovi su životniji.

„Radićeš šta ti je rečeno“, reče mu Met spuštajući pogled na kartu. „Branićeš reku i radićeš šta ti Tam kaže. Nije me briga da li misliš da tvoja uloga nije dovoljno važna.“

„Vrlo dobro“, odvrati Galad, glasa hladnog kao leš u snegu. Okrenu konja, a damana Mika zatvori kapiju.

„Mete, tamo je krvoproliće“, reče mu Elejna. Svetlosti, glas joj je bio hladniji od Galadovog!

„Svi ste me postavili za glavnoga. Pustite me da radim svoj posao.“

„Postavile smo te za zapovednika vojski“, odvrati Elejna. „Ti nisi glavni." Naravno da će Aes Sedai cepidlačiti oko svake reči. To... On diže pogled i namršti se. Min je upravo nešto govorila Tuon, ali veoma tiho. „Šta je bilo?“, upita on.

„Videla sam njegovo telo, samo na nekom polju“, odgovori Min, „kao da je mrtav.“

„Metrime“, reče mu Tuon, „ja sam... zabrinuta.“

„Jednom da smo se složile“, dodade Elejna sa svog prestola na drugoj strani prostorije. „Mete, njihov vojskovođa te je nadmašio.“

„Nije to tako krvavo jednostavno“, odvrati Met s prstima na karti. „Nikada nije tako krvavo jesnostavno.“

Čovek koji predvodi vojsku Senke jeste dobar. Veoma dobar. To je Demandred, pomislio je Met. Ratujem protiv jednog od krvavih Izgubljenih.

Met i Demandred zajedno stvaraju jednu veliku sliku. Svako tananim potezima odgovara na pokrete onog drugog. Met pokušava da na svojoj slici upotrebi samo malčice više crvene nego što bi trebalo. Želi da oslika pogrešnu sliku, ali i dalje razumnu.

To je teško. Mora da bude dovoljno sposoban da zadržava Demandreda, ali dovoljno slah da ga izazove na napad. Veoma istančana varka. To je opasno, a moguće je i da će to dovesti do propasti. On sada mora da hoda oštricom britve. Nema nikakve nade da izbegne da poseče noge. Pitanje nije hoće li se raskrvariti ili neće, već da li će stići do druge strane.

„Pomerite Ogijere“, tiho naredi Met, dodirujući kartu. „Hoću da pruže pojačanje ljudima kod gaza." Aijeli se tamo bore, štiteći odstupnicu dok se ljudi Bele kule i pripadnici Družine povlače s visoravni, u skladu s njegovim naređenjem.

Zapovest je preneta Ogijerima. Loijale, budi dobro, pomislio je Met beležeči na karti kuda je poslao Ogijere. „Obavestite Lana - on je i dalje na zapadnoj strani visoravni. Hoću da zaokrene do zadnjeg dela visoravni, pošto je većina Senkinih snaga sada na vrhu, pa da se vrati prema Mori iza druge troločke vojske koja pokušava da pređe gaz kod ruševina. Neka ih ne napada; samo neka ne izlazi na videlo i neka ostane na tom položaju.“

Glasnici otrčaše da ga poslušaju, a on unese još jednu belešku. Jedna so’đin donese mu kaf; bila je to ona slatka s pegicama. Toliko je bio obuzet bitkom da joj se nije ni nasmešio.

Srkućući kaf, Met naredi da mu damana otvori kapiju na stolu, kako bi mogao da vidi bojište. Nagnuo se nad njom, ali jednom rukom držao se za rub stola. Samo bi krvava budala dopustila da ga neko gurne kroz rupu na dve stotine stopa iznad tla.