Sećanje na svetlost

Cinjenica je da se tuda kreće toliko ljudi da bi Met mogao da prospe proso po podu i da do večeri dobije brašno. Navodno se svima njima može potpuno verovati, a niko od njih nije u stanju da izneveri i izda svoju caricu, neka bi živela večno. Sto joj neće poći za rukom, ako i dalje budu imali uhode.

„Mete?" opet mu se obrati Elejna. „Još neko mora da zna šta ti zapravo nameravaš. Ako budeš pao, moraćemo da nastavimo s tvojim planom.“

Pa, to je dobro razmišljanje. I on je mislio o tome. Uverivši se da se njegova naređenja poštuju, prišao je Elejni. Osvrnuo se po prostoriji, pa se nevino nasmešio ostalima. Oni ne moraju da znaju da on sumnja na njih.

„Zašto se keziš na sve?“, tiho ga upita Elejna.

„Nisam se krvavo kezio“, odvrati Met. „Hajdemo napolje. Hoću da prošetam i ugrabim malo svežeg vazduha.“

„Knotaju?“ upita Tuon ustajući.

On je nije ni pogledao - te njene oči u stanju su da probiju i čist čelik. Umesto toga, samo je nehajno izašao iz zapovedničke zgrade. Nekoliko trenutaka kasnije, Elejna i Birgita izašle su za njim.

„Šta je sad pa ovo?" upita Elejna.

„Tamo ima mnogo ušiju“, odgovori Met.

„Misliš da se uhoda krije u zapovedničkoj...“

„Čekaj“, kaza Met i uze je za ruku, pa je odvuče odatle. Klimnu kako bi pozdravio neke vojnike iz Mrtve straže. Oni zastenjaše u odgovor. Za Mrtvu stražu to je bilo čak pričljivo.

„Slobodno pričaj“, kaza mu Elejna. „Upravo sam oko nas izatkala štit protiv prisluškivanj a.

„Hvala ti“, zahvali joj. Met, „hteo sam da se skloniš od zapovedničkog položaja. Objasniću ti šta radim. Ako nešto pođe po zlu, moraćeš da odabereš drugog vojskovođu, zar ne?“

„Mete“, poče Elejna, „ako misliš da postoji uhoda...“

„Znam da postoji uhoda“, prekide je Met, „i iskoristiću je. Sve će to biti kako treba. Veruj mi.“

„Da, a ti si toliko samouveren da si već smislio plan za slučaj da ne uspeš.“

On to zanemari, već klimnu Birgiti. Ona se osvrnu oko sebe, pretvarajući se da joj je dosadno, a zapravo pogledom tražeći da vidi je li neko pokušao da im se previše približi.

„Elejna, kakva si s kartama?“, upita je Met.

„Sa... Mete, ovo nije trenutak za kockanje.“

„Elejna, ovo je upravo trenutak za kockanje. Vidiš li koliko smo brojčano nadjačani? Osecos li kako se zemlja trese kada Demandred napada? Sreća naša što nije rešio da Putuje pravo na naš zapovednički položaj i da nas napadne - pretpostavljam da se boji da se Rand negde krije i čeka ga u zasedi. Ali krv i krvavi pepeo - on je jak. Bez kockanja smo mrtvi. Propali. Pokopani.“

Ona zaćuta.

„Evo u čemu je stvar kada je reč o kartama“, objasni joj Met dižući jedan prst. „Karte nisu kao kocke. Kada se kockaš, želiš da dobiješ što je više moguće bacanja. Mnogo bacanja, mnogo pobeda. Vidiš, sve je nasumično? Ali ne kod karata. Kada se kartaš, možeš da izgubiš 99 puta, a opet budeš u dobitku ako dobiješ pravu ruku. Samo ako neprijatelj počne da se kocka bezglavo. Samo dok možeš da trpiš gubitke.“

„A ti to radiš?" upita ga Elejna. „Pretvaraš se da gubimo?“

„Krvavi pepeo - ne“, odgovori Met. „To ne mogu da lažno predstavim. On bi me prozreo. Ja zaista gubim, ali takođe gledam šta se dešava. Čekam tu poslednju ruku, u kojoj će moći da se dobije sve.“

„Dakle, kada smo mi na potezu?“

„Kada dođu prave karte“, odgovori Met. On diže ruku kako bi je sprečio da se pobuni. „Znaću, Elejna. Jednostavno ću krvavo znati. To je sve što mogu da kažem.“

Ona prekrsti ruke iznad nabreklog trbuha. Svetlosti, izgleda kao da je svakoga dana sve veća. „Dobro. Sta nameravaš sa andorskim snagama?“

„Već sam postavio Tama i njegove ljude u ruševine pored reke“, odgovori Met. „Sto se ostatka tvojih vojski tiče, voleo bih da pomogneš kod gaza. Demandred verovatno računa da će oni Troloci severno odavde preći reku i poterati našu odbranu nizvodno sa šijenarske strane, dok će ostatak Troloka i Šaranaca sići s visoravni da bi nas potisnuli preko gaza i uzvodno.

Pokušaće da nas stisnu i obuhvate - i to će biti to. Samo, Demandred je poslao neke snage uz Moru da pregrade reku i da je zaustave, a to će im veoma brzo uspeti. Videćemo postoji li neki način da to navedemo na svoju vodenicu. Ali kada ta reka presuši, biće nam potrebna čvrsta odbrana da bismo zaustavili Troloke kada pokušaju da pojure preko rečnog korita. Tome će poslužiti tvoje snage.“

„Poći ćemo“, odgovori mu Elejna.

„Mi?" prasnu Birgita.

„Jahaću sa svojim vojnicima“, odvrati Elejna zaputivši se prema vezanim konjima. „Sve je očiglednije da mi ovde neće poći za rukom da uradim ama baš ništa i da Met ne želi da budem prisutna u zapovedništvu. U tom slučaju, krvavo ću otići.“

„U bitku?" upita je Birgita.

„Birgita, već smo u boju“, odvrati Elejna. „Šarski usmerivači mogli bi da izvedu da za kratko vreme deset hiljada ljudi napadne Dašarsku kvrgu, kao i ovu raselinu s njom. Hajde. Obećavam ti da ću te pustiti da oko mene postaviš toliko stražara da neću moći da kinem a da ne isprskam pljuvačkom bar desetak.

Birgita uzadhnu, a Met joj uputi pogled sažaljenja, kao da hoće daje uteši. Ona mu klimnu glavom da ga pozdravi, pa ode sa Elejnom.