Sećanje na svetlost

On se spusti niz blagu padinu i ugleda neke prilike kako u blizini rade. Ljudi su sekirama obarali drveće. Bilo ih je možda desetak. Rand je prilazeći skrenuo pogled i ugledao ništavilo koje je Mračni kako u daljini proždire deo krajolika, kao nekakva jama na obzorju. Je li to podsetnik da ono što Rand pred sobom vidi nije stvarno?

Prolazio je pored panjeva koji su ostali iza posečenog drveća. Da li to ljudi prikupljaju ogrev? Zvuk udaranja sekira - kao i držanje ljudi koji su radili - nije imao ništa od one postojane snage kojom se drvoseče uvek odlikuju. Udarci su bili mlitavi, a ljudi pogureni.

Čovek s leve strane... Rand ga prepozna kada mu se približi, iako je ovaj bio poguren i pun bora. Svetlosti. Tamu mora da je najmanje sedamdeset godina, a možda i osamdeset. Zašto radi toliko naporno?

Ovo je vizija, pomislio je Rand. Košmar. Nešto što je Mračni stvorio. Ovo nije stvarno.

Ali Randu je u tome bilo veoma teško da se ponaša kao da to nije zaista stvarno. A na neki način - to i jeste stvarnost. Mračni se poslužio senkama niti od kojih se sastoji Sara - mogućnostima koje su se zatalasale nakon stvaranja poput talasa koji se pojave pošto baciš kamenčić u jezerce - da bi ovo stvorio.

„Oče?“ upita Rand.

Tam se okrenu, ali pogled mu se nije usredsredio na Randa.

Rand ga uhvati za rame i prodrma ga. „Oče!“

Tam je na jedan trenutak samo obamrlo stajao, a onda se vratio svom poslu dižući sekiru. Danil i Džori radili su na obližnjem imanju. I oni su ostarili i izgledaju kao ljudi koji su dobrano zašli u srednje doba. Danil je izgledao kao da je od nečega veoma bolestan - lice mu je bilo prebledelo, a koža puna nekakvih ranica.

Džorijeva sekira zari se duboko u gorku zemlju, a crn roj pokulja iz tla - u podnožju panja krile su se bube. Glava sekire prodla je u njihovo leglo.

Bube se zarojiše i pohitaše uz držalje, pa prekriše Džorija. On zavrišta, pokušavajući da ih otrese, ali one mu uleteše u otvorena usta. Rand je čuo za takve stvari, smrtonosni roj, jednu od mnogih opasnosti koje vladaju u Pustoši. Diže ruku da pomogne Džoriju, ali čovek samo pade mrtav. To se desilo brže nego što je Rand stigao da udahne.

Tam užasnuto kriknu i potrča da pobegne odatle. Rand se okrenu taman u trenutku kada njegov otac upade u neki obližnji gustiš, pokušavajući da pobegne od smrtonosnog roja. Nešto skoči s jedne grane, munjevito kao bič, pa se obmota Tamu oko vrata, zaustavljajući ga u mestu.

„Ne!“, viknu Rand. To nije stvarno. Ali on svejedno ne može da gleda rođenog oca kako umire. Zgrabi Izvor, probijajući se kroz mučnu tamu opačine. Delovalo mu je kao da ga to guši, pa je Rand proveo previše vremena pokušavajući da nađe saidin. I kada mu je pošlo za rukom da ga zgrabi, do njega je doprla samo trunčica.

Svejedno zaurla i izatka tračicu plamena kojom ubi onu lozu što mu je zgrabila oca. Dok se loza uvijala umirući, Tam pade iz njenog hvata.

Nije se mrdao. Otvorene oči zurile su mu u nebo. Mrtve.

„Ne!“ Rand se okrenu ka smrtonosnom roju i uništi ga tkanjem Vatre. Prošlo je tek nekoliko trenutaka, ali od Džorija su ostale samo kosti.

Bube su pucketale dok ih je palio.

„Usmerivač“, izusti Danil, koji se u blizini prestravljeno grčio gledajući Randa razrogačenim očima. Druge drvoseče pobegle su u divljinu. Rand je čuo nekoliko njih kako vrište.

Rand nije mogao a da ne povrati. Opačina. Tako je grozna, tako gadna. Više nije mogao da drži Izvor.

„Hajde“, kaza Danil i zgrabi Randa za ruku.

„Hajde, potreban si mi!“

„Danile“, promuklo mu reče Rand dižući se na noge. „Zar me ne prepoznaješ?

„Hajde“, ponovi Danil i povuče Randa prema tvrđavi.

„Ja sam Rand. Rand, Danile. Ponovorođeni Zmaj.“

U Danilovim očima videlo se da ga ne razume.

„Šta ti je uradio?“, prošapta Rand.

ONI NIŠTA NE ZNAJU O TEBI, NEPRIJATELJU. PONOVO SAM IH NAČINIO. SVE ŠTO POSTOJI JESTE MOJE, ONI NIKADA NEĆE ZNATI ŠTA SU IZGUBILI. NIKADA NEĆE ZNATI NI ZA ŠTA SEM MENE.

„Poričem te“, prošapta Rand. „Poričem te.“

PORICANJE SUNCA NEĆE UČINITI DA ONO ZAĐE. PORICANJE MENE NEĆE SPREČITI MOJU POBEDU.

„Hajde“, kaza Danil vukući Randa za sobom. „Molim te. Moraš da me spaseš!“

„Okončaj ovo“, reče Rand.

DA OKONČAM? NEMA KRAJA NI KONCA, NEPRIJATELJU. OVO JESTE. JA SAM GA STVORIO.

„Ti si ovo samo zamislio.“

„Molim te“, ponovo se javi Danil.

Rand dopusti da ga on odvuče prema mračnoj tvrđavi. „Danile, šta si tražio tamo?“, htede da čuje Rand. „Zašto ste sekli drva u Pustoši? To nije bezbedno.“

„Bila je to naša kazna“, šapatom odgovori Danil. „Oni koji iznevere našeg gospodara bivaju poslati da donesu drvo koje su posekli sopstvenim rukama. Ako ne nastradaš od smrtonosnih rojeva ili grančica, zvuk seče drveta zna da privuče druge stvari...“

Rand se namršti kada kročiše na put koji je vodio u grad i njegovu tamnu tvrđavu. Da, to mesto jeste poznato. Kamenolomski put, iznenađeno je pomislio Rand. A ono napred... Tvrđava je vladala onim što je nekada bilo Zeleno u središtu Emondovog Polja.