Sećanje na svetlost

Golever mu pruži pismo, a Galad izvadi svoj šifarnik iz kožnog omota koji je nosio zadenut u čizmu. Sifre su bile jednostavne - niz brojeva uparenih s rečima. Ako se u naređenju ne pominje odgovarajuća reč zajedno sa odgovarajućim brojem, onda je to naređenje sumnjivo.

Damodrede, pisalo je, povedi desetak svojih najboljih vojnika iz tvoje dvadeset druge čete i pođi uz reku prema Havalskom gazu. Stani kada vidiš Elejnin barjak i tu čekaj dalja naređenja. P.S. Ako kojim slučajem naletiš na Troloke sa štapovima, predlažem da pustiš Golever a da se bori protiv njih, pošto znam da te to oružje muči. Met.

Galad uzdahnu, pa pokaza Goleveru pismo. Bilo je potvrđeno šifrom; broj dvadeset dva i reč „štap“ bili su upareni.

„Šta on hoće od nas?" upita Golever.

„Voleo bih da znam“, odgovori mu Galad. Zaista bi voleo.

„Idem da okupim neke ljude“, reče Golever. „Pretpostavljam da hoćeš Harneša, Malona, Brokela..." Nastavio je sa čitavim spiskom.

Galad klimnu. „Dobar sastav. Pa, ne mogu reći da mi je žao zbog ove naredbe. Izgleda da je moja sestra stupila na bojno polje. Paziću na nju." Sem toga, želeo je da pogleda još jedan deo bojišta. Možda će mu to pomoći da shvati šta to Kauton radi.

„Na zapovest, gospodaru kapetane zapovedniče“, odvrati Golever.

Mračni napade. Bio je to pokušaj da se Rand pocepa, da se uništi delić po delić. Mračni je upirao da otme upravo one elemente koji sačinjavaju Randovu suštinu, pa da ih uništi.

Rand nije mogao ni da udahne, ni da krikne. To nije bio napad na njegovo telo, pošto on u tom mestu pravo telo nije ni imao, već napad na sećanje na telo.

Rand se držao na okupu, ali jedva. Suočivši se s tim stravičnim napadom, zaboravio je svaku pomisao na to da će poraziti Mračnoga - ili da će ga ubiti. Rand ništa ne može da porazi. Jedva izdržava.

Ne bi mogao da opiše taj osećaj ni da pokuša to da učini. Bilo je to kao da ga Mračni cepa na komade, u isti mah pokušavajući da ga u potpunosti smrvi. Istovremeno je napadao Randa sa svih strana, kao nekakav talas.

Rand pade na kolena. Zapravo, to je učinila misaona predstava njega, ali njemu je to delovalo stvarno.

Čitava večnost prođe.

Rand je patio. Pritisak koji ga je mrvio, buka razaranja. Izdržao je to na kolenima, grčeći prste kao kandže dok mu se znoj slivao s veđa. Trpeo je i digao pogled.

„Zar je to sve što možeš?”, procedi Rand.

POBEDIĆU.

„Osnažio si me“, odvrati Rand promuklim glasom. „Svakog puta kada su tvoji poslušnici pokušali da me ubiju, tvoj neuspeh bio je kao kovački čekić koji tuče po gvožđu. Ovaj pokušaj..." Rand duboko udahnu. „Ovaj tvoj pokušaj nije ništa. Neću se slomiti.“

GREŠIŠ. OVO NIJE POKUŠAJ DA TE UNIŠTIM. OVO JE PRIPREMA.

„Priprema za šta?“

DA TI POKAŽEM ISTINU.

Odlomci Sare... niti... odjednom poleteše pred Random, odvajajući se od glavnine svetla kao stotine sićušnih blistavih potočića. On je znao da to zapravo nije Sara, ništa više nego što je on tu prisutan telom. Tumačeći nešto tako neizmerno kao što je tkanje svega što je stvoreno, njegovom umu bila je potrebna nekakva slika, nekakva predstava. Ovo je njegova svest odabrala.

Niti se zavrteše, veoma nalik nitima u tkanju Jedne moći, samo što je ovih niti bilo na hiljade i hiljade, a boje su bile raznolikije i životnije. Svaka nit bila je potpuno prava, kao zategnuti konopac. Ili zrak svetla.

Spajale su se kao na razboju, stvarajući viziju oko njega. Ljigavo tle, biljke posute crnim pegama, drveće s granama mlitavim kao nejake ruke.

To je postalo mesto. Stvarnost Rand se diže na noge i oseti tle. Osećao je miris dima u vazduhu. Čuo je... tužno jecanje. Rand se okrenu i shvati da se nalazi na mahom jalovoj padini iznad nekog tamnog grada s crnim kamenim zidinama. Zgrade između njih bile su zdepaste i mrke, kao zemunice.

„Sta je ovo?“ prošapta Rand. Nešto u vezi s tim mestom bilo mu je veoma poznato. On diže pogled, ali nije mogao da vidi sunce jer su oblaci vladali nebom.

OVO JE ONO ŠTO ĆE BITI.

Rand krenu da zgrabi Jednu moć, ali ustuknu sa gađenjem. Opačina se vratila, samo još gore nego ranije - daleko gore. Ono što je nekada bilo tanak sloj pogani preko usijanog svetla saidina, sada je mulj tako gust da on nije mogao da ga probije. Moraće da upije tu tamu, da se obmota njom i da potraži Jednu moć ispod nje - ako je ona uopšte i dalje tu. Osetio je mučninu i jed i od puke pomisli na to. Jedva se suzdržao da ne povrati.

Nešto ga je privlačilo onoj obližnjoj tvrđavi. Zašto li se oseća kao da mu je to mesto poznato? On je dospeo u Pustoš - to se jasno vidi po biljkama. A i da mu one nisu dovoljan pokazatelj, to bi mu bilo jasno po smradu truleži u vazduhu. Vrelina je podsećala na baruštinu usred leta - sparina je bila teška iako je nebo bilo zastrto oblacima.