Sećanje na svetlost

Eno, pomislio je Met videvši čoveka dovoljno glupog da se bori protiv psomraka. Perin tresnu čekićem jednog psomraka u glavu, lomeći je i terajući zver da padne. Kada diže čekić, za njim ostade tračak dima. Za divno čudo, psomrak je i dalje bio mrtav.

Perin se okrenu i zgranuto zagleda u njega. „Mete!" viknu. „Sta ćeš ovde?“

„Došao sam da pomognem!“, odvrati Met. „Iako sam znao da to nije krvavo pametno!“

„Mete, ne možeš da se boriš protiv psomraka“, kaza mu Perin kada Met dojaha do njega. „Ja mogu, a može i Poslednji lov." Naheri glavu, pa se zagleda u smeru iz kojeg se čuo Rog.

„Ne“, kaza mu Met, „nisam ja dunuo u njega. To krvavo breme prešlo je u ruke nekog drugog, ko zapravo uživa u tome.“

„Nije to posredi, Mete." Perin mu priđe pa ga uhvati za ruku dok je ovaj sedeo u sedlu. „Moja žena, Mete. Molim te. Rog je bio kod nje.“

Met spusti pogled, osećajući se sumorno. „Dečak je kazao... Svetlosti, Perine. Faila je bila kod Merilora, pa je povela Troloke dalje od Olvera da bi on mogao da pobegne s Rogom.“

„To znači da je možda još živa“, kaza Perin.

„Da. Naravno da bi mogla da bude živa“, saglasi se Met. Sta drugo može da kaže? „Perine, moraš da znaš još nešto - Fejn je ovde, na ovom bojištu.

„Fejn?“, procedi Perin. „Gde?“

„On je u onoj magli! Perine, nekako je doveo Mašadara. Nemoj da dopustiš date dodirne.“

„Mete, i ja sam bio u Sadar Logotu“, kaza mu Perin. „Imam da namirim dug sa Fejnom.“

„A ja nemam?“, zapita ga Met. „Ja...“

Perinu se oči razrogačiše. Zurio je u Metova nedra.

Tu je mali beli pramen srebrnaste magle - Mašadarove magle - proburazio Meta s leđa kroz grudi. Met to pogleda, jednom se trže, pa pade s konja.

47 Posmatrati vijuganje toka

Avijenda se koprcala na padinama doline Takandar, trudeći se da izbegne štit satkan od Duha koji je Grendal pokušavala da stavi na nju. To tkanje, kao čipka, prkosilo je njenim pokušajima da se dokopa Jedne moći. Stopala su joj bila upropaštena, tako da nije mogla da stoji. Ležala je u bolovima, jedva u stanju da se pomakne.

Odbila je štit od sebe, ali jedva.

Izgubljena se naslonila na jednu stenu, kao što već neko vreme radi, mrmljajući sebi u bradu. Iz rane na boku liptala joj je jarkocrvena krv. Ispod njih, u dolini, besnela je bitka. Srebrnastobela magla valjala se preko mrtvih, ali i preko nekih koji su još živi.

Avijenda pokuša da otpuzi prema svojoj kapiji. Ona je i dalje bila otvorena i kroz nju se videlo dno doline. Mora da je nešto odvuklo Kecuejn i Amis na drugu stranu - ili to, ili je Avijenda otvorila kapiju ka pogrešnom mestu.

Sjaj saidara opet je okružio Grendal. Nova tkanja; Avijenda ih rasprši, ali to je usporilo njeno,puzanje prema kapiji.

Grendal zastenja, pa se uspravi. Zatetura se u Avijendinom smeru, premda je ostala bez mnogo krvi.

Avijenda ne može da se brani, pošto je oslabila zbog gubitka krvi. Bespomoćna je. Samo...

Tkanja za njenu kapiju, koja je zavezala - još su tu i drže taj prolaz otvorenim. Trake čipke.

Oprezno, kolebljivo ali očajnički, Avijenda posegnu umom i povuče jednu nit kapije. Ona to može. Tok zatreperi i nestade.

To je nešto što Aijeli rade, ali Aes Sedai smatraju daje to užasno opasno. Posledice mogu da budu nepredvidive. Možda prasak a možda mala kiša žiški... Avijenda bi mogla da završi tako što će umiriti samu sebe. A možda se ništa neće desiti. Kada je Elejna to pokušala, došlo je do razornog praska.

To bi njoj sasvim odgovaralo. Ako sa sobom povuče jednu Izgubljenu, to bi bila dobra smrt.

9 Mora da pokuša.

Grendal stade pored Avijende i poče da gunđa sebi u bradu, očiju sklopljenih. Onda ta žena otvori oči i poče da tka novo tkanje. Prinudu.

Avijenda stade da sve brže i brže raspliće niti kapije. Dve, tri, šest niti se oslobodi. Skoro, skoro...

„Šta ti to radiš?, zatraži da čuje Grendal.

Avijenda je rasplitala sve brže i brže, ali je u žurbi odabrala pogrešnu nit. Ukoči se, gledajući kako se nit vijuga i dodiruje druge niti pored sebe.

Grendal zasikta i poče da postavlja Prinudu na Avijendu.

Kapija se rasprsnutu blesku svetlosti i vreline.

Saisan je zauzeo bojište a njegova magla probijala se kroz one vukove i ljude koji su mislili da će mu preprečiti put do Al'Tora.

Da, Al'Tor. Njega će on ubiti, uništiti i pogostiti se njime. Da, Al'Tor!

Nešto zadrhta na rubu njegovih čula. Saisan se pokoleba, mršteći se. Šta to nije u redu? Jedan deo njega... deo njega prestao je da oseća.

Sta je sad pa to? On svojim telesnim obličjem potrča kroz maglu preko tla. Krv mu se slivala niz prste odrane bodežom koji je nosio, onim prelepim semenom, poslednjom trunčicom njegove stare ličnosti.

Nabasa na leš čoveka kojeg je njegova magla ubila. Saisan se namršti i sagnu. To telo mu deluje poznato...

A onda leš ustade i zgrabi Saisana za grlo. On se zagrcnu i zakoprca, a leš otvori oko.

„Fejne, svojevremeno sam čuo jednu čudnu stvar o bolestima“, prošapta mu Metrim Kauton. „Kada se jednom razboliš i preživiš, više ne možeš da se zaraziš.“