Sećanje na svetlost

On se sumorno nasmeši, prelazeći pogledom preko bojišta. Stvari se ne odvijaju dobro po njegovu stranu. Psomraci su nemilosrdno i mahnito pokidali branioce. Put ka Randu potpuno je otvoren.

„Ko zapoveda ovom bitkom?”, upita Perin.

„Više niko”, odgovori mu ona Devica. Nije joj znao ime. „Isprva je zapovedao Rodel Ituralde. A onda Darlin Sisnera - ali njegov položaj pao je pred Draghkarima. Već satima nisam videla nijednu Aes Sedai niti nekog poglavara.“

Glas joj je bio sumoran. Cak i neumorni Aijeli popuštaju. Brz pogled preko bojišta pokazao je Perinu da se preostali Aijeli bore gde god da su, često u malim skupinama, trudeći se da neprijatelju nanesu što je moguće više gubitaka pre nego što izginu. Vukovi koji su se borili u čoporima sada su raštrkani i njihova slanja puna su straha i bola. A Perin nije ni znao šta je onaj rošavi Nakot Senke.

Bitka je završena a Svetlost je izgubila.

Psomraci se probiše kroz obližnji red Zmajuzakletih i poslednji odred koji se držao pade pred njima. Nekolicina pokuša da pobegne, ali jedan Psomrak skoči na njih i obori ih na zemlju, pa poče da žvaće jednoga. Zapenjena pljuvačka poprskala je ostale, a oni počeše da se koprcaju.

Perin spusti čekić pa kleknu i skide plašt sa Koljača, a onda obmota tkaninom šake i opet uze čekić. „Ne dajte da vam njihova pljuvačka dodirne kožu. Smrtonosna je.”

Aijeli klimnuše, a oni s golim rukama počeše da ih obmotavaju. U mirisu im se osećala rešenost, ali i mirenje sa sudbinom. Aijeli će hrliti u smrt ako je to jedina mogućnost — i pritom će se smejati sve vreme. Mokrozemci misle da su oni ludi, ali Perin je u njihovom mirisu osećao istinu. Oni nisu ludi. Ne boje se smrti - ali ne prihvataju je s dobrodošlicom.

„Svi me dodirnite“, kaza im Perin.

Aijeli to i učiniše, a on ih premesti u vučji san - bilo mu je naporno da povede tako mnogo njih, kao da savija čeličnu šipku, ali mu je uspelo. Smesta ih odatle premesti na stazu koja je vodila do Jame usuda. Tu su se okupili nemi vučji duhovi. Na stotine njih.

Perin vrati Aijele u svet jave, premeštajući se tako da su on i njegov mali odred došli između Randa i psomraka. Divlji lov pogleda naviše, a iskvarene oči zabelasaše se kao srebro zureći u Perina.

„Branićemo se ovde“, reče Perin svojim Aijelima, „i nadaćemo se da će nam drugi priteći u pomoć.“

„Izdržaćemo“, kaza jedan Aijel - visok čovek koji je na glavi nosio povez obeležen Randovim znamenjem.

„A ako ne izdržimo“, reče drugi, „već se probudimo, makar ćemo napojiti zemlju našom krvlju i ostaviti naša tela da hrane biljke koje će sada da rastu ovde.“ Perin jedva da je primetio da su širom doline izrasle zelene i bujne biljke. Sitne ali snažne. Bio je to pokazatelj činjenice da se Rand i dalje bori.

Psomraci krenuše ka njima, repova spuštenih, ušiju priljubljenih uz glave, očnjaka iskeženih i blistavih, kao krvavi metal. Sta je on to čuo na vetru? Nešto tiho i veoma daleko. Cini mu se da je to toliko tih zvuk da nije ni trebalo da ga primeti. Ali probijao se kroz larmu bitke. Nekako nejasno poznat...

„Poznat mi je taj zvuk“, reče Perin.

„Zvuk?“, upita ga Aijelka. „Kakav zvuk? Vučji zov?“

„Ne“, odgovori Perin kada psomraci potrčaše uz padinu. „Rog Valera.“

Heroji će doći. Ali na kom će se bojištu boriti? Perin ne može da očekuje da će tu dobiti pojačanje. Sem...

Vodi nas, Mladi Biče.

Zašto bi svi heroji morali da budu ljudi?

Zavijanje se začu u istom tonu kao glasanje Roga. Pogled mu se pruži na polje odjednom ispunjeno mnoštvom blistavih vukova. Bile su to velike blede zveri, veličine psomraka. Duhovi vukova koji su umrli, pa se tu okupili čekajući znak, čekajući priliku da se bore.

Rog ih je dozvao.

I Perin zaurla - ispusti urlik zadovoljstva - pa jurnu u susret psomracima.

Poslednji lov je napokon odista nastupio.

Met je Olvera opet ostavio sa herojima. Dečak je ličio na nekakvog princa, jašuči ispred Noela dok su napadali Troloke i sprečavali svakoga da se popne onom stazom i ubije Randa.

Met pozajmi konja jednoga od ono malo branilaca što su još imali atove, pa ga potera u galop da nađe Perina. Naravno da će njegov prijatelj biti sa onim vukovima. Met baš ne zna kako to da se na stotine velikih blistavih vukova priključilo borbi, ali neće da se žali. Sudarili su se s Divljim lovom prsa u prsa, režeći i kidajući psomrake. Urlici sa obe strane zaglušiše Meta.

Prođe pored nekih Aijela koji su se borili protiv jednog psomraka, iako ljudi nisu imali nikakvih izgleda. Sapleli su zver i probadali je, ali ona se sabrala kao da je sačinjena od tame a ne od mesa - pa ih napala. Krv i krvavi pepeo! Aijelsko oružje kao da je nije ni ogrebalo. Met nastavi da galopira, izbegavajući pramenove srebrnaste magle koji su se širili čitavom dolinom.

Svetlosti! Ta magla se bliži stazi koja vodi ka Randu. Ubrzava i valja se preko Aijela, Troloka i psomraka ne birajući.