Sećanje na svetlost

„Eno ga, moj Prinče!“, viknu mu morat’toraken po imenu Sulaan, sa svog mesta na prednjem delu leteće zveri. Ona je lepuškasto stvorenje - i potpuno sumanuto. „Stigli smo do doline. Jesi li siguran da želiš da tamo sletimo?“

„Ne!“, prodra se Met.

„Dobar odgovor!" Žena posla svoju zver u poniranje.

„Krv i krvavi...“

Olver se zasmeja.

Toraken ih spusti iznad duge doline ispunjene grozničavom bitkom. Met pokuša da usredsredi pažnju na borbu a ne na činjenicu da leti kroz vazduh na običnom gušteru, a društvo mu prave dva krvava luđaka.

Hrpe troločkih tela govorile su mu bolje od svake karte šta se tu dešavalo. Troloci su se probili kroz odbrambene položaje na ulazu u dolinu, koji je sada iza Meta. Prošao ga je, leteći ka planini Šajol Gul ispred sebe, a s njegove leve i desne strane dizale su se litice.

U dolini vlada haos. Družine Aijela i Troloka lutale su i napadale jedne druge. Neki vojnici - ne Aijeli - branili su prilaz Jami usuda, ali to su bile jedine uređene jedinice koje je Met mogao da vidi.

Duž jedne strane doline gusta magla prekrila je tle. Met se isprva zbunio, misleći da ta magla potiče od heroja Roga. Ali ne - Rog je vezan za sedlo pored Metovog ašandareija. A ova magla je previše... srebrnasta. Ako je to prava reč. Cinilo mu se da je takvu maglu već jednom video.

A onda Met oseti nešto. Oseti kako dopire iz te magle. Ledeni žmarci nakon kojih je usledilo nešto za šta bi se on zakleo da je šapat u njegovom umu. Smesta je znao o čemu je reč.

O, Svetlosti!

„Mete, gledaj!“ viknu Olver pokazujući prstom. „Vukovi!“

Copor životinja crnih kao katran i velikih bezmalo kao konji napadao je vojnike koji su branili put ka Šajol Gulu. Vukovi su brzo raščerečili ljude. Svetlosti! Kao da okolnosti nisu dovoljno teške.

„To nisu vukovi“, sumorno mu reče Met. Divlji lov došao je u Takandar.

Možda će se oni i Mašadar međusobno uništiti? Je li to prevelika nada? Pošto mu se kockice i dalje kotrljaju u glavi, Met nije bio spreman da se opkladi u to. Randove snage - ono što je ostalo od Aijela, Domanaća, Zmajuzakletih i tairenskih vojnika koji su tu došli - psomraci će poklati. Ako prežive, Mašadar će ih progutati. Oni ne mogu da se bore ni protiv jednog, ni protiv drugog.

Onaj glas... To nije samo Mašadar, bezumna magla. Tamo negde je i Fejn. Kao i bodež.

Šajol Gul uzdiže se u daljini. Visoko na nebu oblaci se komešaju. Iznenađujuće, ali neki beli gromonosni oblaci valjali su se s juga i sudarali s crnima dok su se zajedno kovitlali. Zapravo, veoma liče na...

Toraken se okrenu, pa se obruši još niže, leteći na visini od možda stotinak stopa od tla.

„Pazi se!“, zaurla Met držeći se za šešir. „Da li ti to krvavo pokušavaš da nas ubiješ?“

„Izvinjavam se, moj Prinče“, doviknu mu žena koja je upravljala to rakenom. „Moram da nađem neko bezbedno mesto za sletanje i da te tu dovedem.“

„Bezbedno mesto?“ upita je Met. „Srečno s tim.“

„Biće teško. Dana je snažna, ali ja...“

Jedna strela s crnim perima očeša Sulaan po glavi. Bila je odapeta odnekud s tla, skupa sa još desetak, koje zazujaše oko Meta a jedna se zari to’rakenu u krilo.

Met opsova pa pusti šešir i krenu da uhvati Sulaan u trenutku kada Olver vrisnu od straha. Sulaan omlitave i pusti uzde. Odred Aijela s crvenim velovima pripremi se da odapne novi talas strela.

Met razveza remenje, pa skoči - mada bi bolje bilo reći da je otpuzao - preko Olvera i onesvešćene žene da bi zgrabio uzde uplašenog to rakena. Ovo ne može da bude teže od jahanja konja, zar ne? Povukao je uzde kao što je video da Sulaan radi, okrećući torakena dok su strele sekle vazduh iza njih. Nekoliko strela zarilo se toj zveri u krila.

Poleteše pravo prema litici, a Met shvati da je ustao i stao na sedlo, čvrsto povlačeći uzde dok je pokušavao da spreči ranjenu zver da ih krvavo ne pobije. Onaj okret umalo ga nije zbacio, ali pošlo mu je za rukom da se zadrži na mestu tako što je zadenuo stopala ispod sedla pa još čvršće povukao uzde.

Nalet vazduha odnese sledeće Olverove reči. Gadno ranjena krila letećeg stvora divlje su lepetala dok je on jadno kreštao. Met nije bio siguran da li ma ko od njih dvoje upravlja onim što se dešava dok je zver hrlila ka tlu.

Tresnuše na dno doline. Kosti popucaše - Svetlosti, Met se nadao da su to bile samo to’rakenove kosti - pa se on strmoglavi preko razrovanog tla.

Na kraju se zaustavi tako što se prostre po zemlji.

Udahnu i izdahnu, ošamućen od svega toga. „Ovo je“, proštenja na kraju, „najgora krvava zamisao koju sam ikada imao." Tad se pokoleba. „Možda ipak samo druga po redu." Na kraju krajeva, ipak jeste rešio da otme Tuon.

Ustade teturajući se, tako da izgleda da mu noge i dalje rade kako treba. Dok je trčao do rakena koji se koprcao, nije šepao previše gadno. „Mete“, reče mu Olver, „sledeći put bi trebalo da pustiš mene da letim. Mislim da nisi baš bio dobar u tome.“